МАЈКА ГА БЕЗИМЕНОГ И НЕМОЋНОГ ОСТАВИЛА ДА УМРЕ ОД ГЛАДИ: Живот др Радана Џодића је почео као хорор прича (ФОТО)

Од доктора Радана Џодића који је преминуо у 68. години опростио се редитељ Драгослав Бокан, снажном објавом о томе шта се овом човеку који је важио за најбољег домаћег стручњаку за рак дојке и штитасте жлезде догађало првих дана његовог доласка на свет. Био је борац од рођења.

Редитељ Драгослав Бокан објавио је јуче на Фејсбуку своју објаву од пре неколико година, а која говори о рађању Радана Џодића на Голији, инциденту који му се десио у болници по рођењу, данима који су уследили, детињству и ономе шта је постао и по чему ће га народ памтити.

Објаву Драгослава Бокана са Фејсбука преносимо у целости:

ИДЕАЛНИ СРБИН, ЧОВЕК ЗА СВА ВРЕМЕНА

"Постоје разне бајке. И све имају срећан крај. Али, до тог и таквог краја требало је преживети различите страхоте, муке и опасности.

Бајка и јесте "хорор-прича" са срећним крајем. Баш као и сваки прави, озбиљан и одговоран живот...

А ова бајка све оно најстрашније има скупљено већ у првих неколико дана његовог јунака.

Био је то хладан новембарски дан 1952. године.

Позорница дешавања је на преко 1.600 метара надморске висине, на планини Голији, у истом оном амбијенту у коме су живели наши преци, по древним, вековима непромењеним обичајима.

Суров амбијент, велике хладноће, свакодневна борба за преживљавање, горштачки услови живота, за урбану осетљивост потпуно несхватљива, сеоска реалност бруталне селекције.

Тамо су радници и ратници - и данас, као и пре хиљаду година - налик Титанима из античког мита: сурови према другима и себи, усправни и спремни да се боре до смрти (коју прихватају мирно, без страха и очајавања).

И тада се, ту, у подрумској изби једне скромне куће на падинама Голије, родило дете. Дечак.

На несрећу, новорођени је испао из руке бабици и пао на лице.

Једва је преживео овај пад, са огромним хематомом на глави.

Ђед Гаврило је видео шта се десило, извршио кратки преглед несрећног детета и одлучио да се он "препусти својој судбини". Другим речима: да умре, без мајке и иког свог уз себе.

Мајка га је, безименог и немоћног, оставила самог и уплаканог, у великим боловима - да умре од глади и жеђи.

И малени, од првих минута живота трагични јунак, остао је сам у изби.

Без подоја, без воде и без мајчиног загрљаја.

Сати и дани су пролазили, а нико није обилазио дете са хематомом на главици.

Нико га није обилазио, нико није хтео да га чује, он напросто више није постојао.

Иако још жив, био је већ сахрањен, некрштен и безимен, мала и немоћна грудвица бола и несреће.

Све то дуго-а-опет-тако-кратко време трајала је његова борба за живот, за још један сат постојања, за сваки свој уздах и издах, у мраку, ужасној хладноћи, страшној глади и још страшнијој жеђи.

Ни мајке, ни оца. Са дедом као својим судијом и пресудитељем.

Ко зна које већ горштачко, планинско дете што умире (попут малих Спартанаца) јер "није способно да победи у немилосрдној бици природне селекције" и буде конкурентно, ратнички кадро да преживи своје најраније године.

И тако равноправно уђе у ринг вечне борбе са суровом природом, беспоштедним племенским правилима и вечном немаштином.

Прошао је први дан. Па ноћ.

Па други дан и ноћ након тога.

И онда трећи дан... - без иједног гутљаја млека и воде.

У потпуном мраку, иза затворених врата.

Тада је у "избу" коначно ушла дечакова мајка, да трећег дана по порођају преузме мали леш и сахрани га негде у близини, као грешку природе и генетски, судбински промашај.

Али, уместо тога, дочекао ју је њен син. Жив и обрадован што га је неко коначно узео у руке и извео из мрака где је, као у гробу, проводио своје голготске дане, сате и минуте.

Али, мајка није смела да прекрши дедину вољу и повела је своју бебу напоље, у ледену хладноћу. Да доврши започето, једном за свагда одлучено и непроменљиво.

Није га подојила, није га утоплила, није га покрила, ни склонила од опасности.

Повела га је до оближње речице и цео дан заједно с њим, обамрлим и полумртвим, у рукама, кренула да гази кроз ледену воду до појаса.

Па све дубље и дубље, да се дечак заледи, помодри и коначно умре од хладноће.

Али, уместо да умре, дечак је чудесно оживео, у сусрету са ужасном хладноћом и леденом водом.

Умало мајка да се смрзне и утопи, а "фалична беба" је била живља него до тад.

Видевши ту борбеност своје бебе и сведочећи његову жилавост у немилосрдној бици за постојање и опстајање, мајка је одлучила да оваквог малог, неуништивог ратника коначно прихвати и врати међу живе и у породицу.

Тако је почео живот Радана Џодића. Великом несрећом и неочекиваном победом у језивој борби на живот и смрт..

И три године тај дечак није проговарао ни реч. Ћутљив и вечно осамљен. Другачији од свих.

Да би наједанпут проговорио, из ината, кад га је неки случајни пролазник, сељак из тог краја, питао да ли је он тај дечак "што не зна да прича". "Ја знам да причам!", просто је покуљало из њега. И данас се сећа како се, у први мах, уплашио сопственог гласа.

Тај дечак ће затим, Божијим Провиђењем и својом (од рођења доказаном) упорношћу, постати један од најбољих хирурга Европе и света.

Редовни професор Медицинског факултета, директор београдског Института за онкологију и радиологију, носилац највећих страних одликовања, са преко 10.000 обављених операција - а са само четири умрла (и то не на операционом столу, већ у даљем току лечења) пацијента у каријери.

Доктор Џодић је био ђак чувеног професора хирургије др Милићевића, са "мером у прстима" и чудесним додиром прецизнијим од рендгена.

Специјализацију је имао у Француској, и то чак пет пута (где је провео неколико година на институту "Гистав Руси", сигурно најбољем онколошком институту у Европи).

А знања је стицао по целом свету, постајући подједнако добар лекар и човек, и стално се врајући на Голију. Тамо где је све почело.

На Голији је написао своју незаменљиву књигу "Хирургија рака дојке"; одатле се враћао и враћа у свет са "радошћу живљења" потребном за нове изазове, борбе и искушења.

Са Голије одлази, као онда кад је био тек свршени ученик (по први пут кренувши у "велики свет").

Увек изнова, истом трасом и са ојачаном енергијом за оно што га тек чека.

Раданов мото је да "у животу човек треба да се потроши, да се упише и обележи". Да није узалуд трошио кисеоник на планети, да, кад погледа уназад (у године иза себе), има своју личну и непоновљиву сврху постојања.

Овај дечак са Голије, мали Радан са хематомом - у мраку и без иког свог - за мене је живи симбол Србије и свега најбољег, најплеменитијег и најнеуништивијег у нашој судбини.

Њега су, без икакве сумње, чували анђели и - преко те остављене бебе, а у неком другом тренутку судбине др Џодића - касније тако помогли десетинама хиљада тешко оболелих жена и мушкараца да победе своју смрт, бол, страх и остављеност.

Нико у томе није могао боље да им помогне од малог Спартанца са залеђене Голије, коју он и данас воли као свој завичај и место где се прикупља снага за наставак обављања толиких дужности и себи непрестано постављаних задатака.

Мој херој међу нашим савременицима: др Радан Џодић из села Плешин, са Голије. Голије што је својом хладноћом и речним таласима "пробудила" и васкрсла полумртву бебу у наручју избезумљене и очајне мајке у балканској недођији.

П. С.

А то што он још увек није члан Српске академије наука и уметности, то је тек тема за себе.
И то колико га воле и поштују његови пацијенти, али и сарадници и колеге. То се тешко речима може описати.

П. П. С.

Ово вече и мој текст сам посветио малом и великом Радану, беби и хирургу-специјалисти, осуђеном на смрт и победнику над смрћу (и на почетку и током читавог његовог живота).

И осећам понос што сам тако, бар мало, а у име читавог српског народа, урадио макар нешто за оваквог човека, лекара и аристократски-скромног јунака нашег времена. Посветивши му ове речи и то нешто мог времена. Знајући коме и зашто посвећујем свој текст и своје време.

Бог нека га благослови, сачува и прими у свој очински загрљај кад дође време за то.

Радан и јесте један од "несветих, а светих" из нашег народа. То је тако очигледно у његовом случају."