МАМА, НЕЋЕШ ТИ МЕНИ ДА УМРЕШ? Медицинска сестра из Параћина се 20 дана борила са короном, речи њеног сина СЛАМАЈУ СРЦА
- Сузе навиру на очи, Боже, не дозволи да слажем дете, деца се не лажу, обећања која се дају деци увек треба да се испуне - наводи ова медицинска сестра.
Гушење, борба за ваздух и осећај да је дошао крај. Тим би се речима можда могло описати како се осећа особа заражена корона вирусом са тешком клиничком сликом.
Одлучи ко ће бити нови премијер и министри у Влади
МЛАДЕН МИЈАТОВИЋ ПРЕДЛОЖИО ДА ГРАДСКА ВЛАСТ УРАДИ ОВО: Весић одговорио, па оставио новинара у неверици
ОВО МОРА ДА ЗНА СВАКИ ГРАЂАНИН СРБИЈЕ! Др Грујичић и Др Кон УПОЗОРИЛИ: Због ОВОГА можете да ЗАРАЗИТЕ СЕБЕ И ДРУГЕ
Медицинска сестра на ортопедији у Општој болници Параћин Снежана Томић, поделила је у својој исповести и дочарала све те емоције и стања кроз које је пролазила на путу до оздрављења.
После борбе која је трајала више од 20 дана, сада је коначно поново са својом децом. А њена борба за живот и ваздух почела је 26. марта када је добила температуру која је у једном тренутку износила и 40 степени и коју ниједним леком није могла да спусти.
- Осетила сам као да ми неко меље тело у воденици за месо, немоћ огромна, неизрецива речима. Пошто је био полицијски час, нисам имала другог избора сем да чекам јутро. Децу сам одмах изоловала, отишли су на спрат да тамо буду - описује Снежана.
Следећег дана је, како каже, једва устала и отишла у ковид амбуланту где је прегледана и где је добила терапију, после чега је послата кући.
- Долазим кући, исцрпљена, изнурена, болесна до кости, пијем терапију, температура и даље 40 степени, не пада. Свиће наредни дан, ни за грам се не осећам боље, температура ме ломи, главу не могу да подигнем, немам снаге ни воду да пијем - наводи Параћинка.
Већ наредног дана, отишла је до грудног одељења у Параћину, где јој је речено да прво мора у ковид амбуланту. Снежана је прошле године прележала упалу плућа после чега она више нису била иста. Примљена је у ковид амбуланту где је добила још антибиотика и поново је послата кући.
Два дана касније, Снежана се поново јавила лекарима, после чега је пребачена на грудно одељење параћинске болнице.
- Деца су ми остала сама, два сина и ћера трудна, будућа поносна мама близанаца. Докторка са грудног ми каже: "Снежо, ја ћу тебе да пошаљем за Београд". Значи, враг је однео шалу, свесна сам, знам, осећам, осећам да ми се стање погоршава. Телефон одједном креће лудачки да звони без престанка. Зову ме и знани и незнани, а ја не могу да говорим, не могу да дишем, не могу ни да држим телефон. У мени све вришти, пустите ме, пустите ме људи, ја своју децу више никада видети нећу - присећа се Снежана најгорих тренутака.
- Не знам више ништа сем да ми је лоше, осећам обруч ми се око груди стеже, све теже и теже дишем, гуши ме. Крећемо санитетом, лежим на кревету, борим се за ваздух - наводи медицинска сестра.
Снежана је описала и своје осећаје када је стигла у Земунску болницу.
- Долазимо, прилазе доктори, сестре, сви униформисани, под маскама, визирима, наочарима, обучени у скафандере, са рукавицама... Прихватају ме, лепо, хумано, људски. Лежем на кревет, сместају ме, кисеоник ми дају, маска на уста, удишем , лакше је, дишем, лакше је, дишем.... Одмах, ма није прошло ни пет минута чини ми се, већ примам инфузију.
У тим тренуцима када се борила за ваздух, када је коначно могла да удахне, мислила је свом најмлађем сину.
- Сетим се мог најмлађег сина, има само 6 година. Питао ме је: "Мама је л' нећеш ти мени да умреш", а ја му кажем: "Нећу сине". Сузе навиру на очи, Боже, не дозволи да слажем дете, деца се не лажу, обећања која се дају деци увек треба да се испуне - наводи ова медицинска сестра.
Сузе, страх, бол, ваздух, удах, фали ми , фали ми ваздуха....Немам осећај у устима никакав, ниста нема ни укус, ни мирис....
У наредним данима била сам веома озбиљан кандидат за респиратор. Тешко је, сатурација варира, из минута у минут, 86, 84, 89, 75, 80, 78, 92, 78...време пролази. Осећам да ми са лица уствари са слузокоже са образа изнутра у устима, отпада слузокожа, као да се љушти, отпадају парчићи..., ја их гутам, једем са оно мало хране коју једва прогутам.
Двадесет и више дана сам лежала у болници, али нисам имала представу да је прошло толико јер време као да је стало за мене и чекало да види шта ће бити са мном, да види хоћу ли да победим вирус....И победих...захваљујући особљу земунске болнице, захваљујући мом брату који ме ни на секунд није оставио саму, захваљујући дивној докторки племенитог срца Верослави Станковић.
Ето дође дан да идем кући, 21.04.2020. дошла сам кући, срећна сам.... Децу не могу да загрлим, али поглед на моје мачиће, враћа ми мир у срце и душу, све ће сада бити боље..., ту сам на сигурном, ту сам са мојом златном децом.... моја златна деца, чували су се међусобно и били су вредни, чували су лепо млађег брата. Сан неће на очи али нека, не морам да спавам....хоћу децу моју да гледам. Мислила сам видети их више нећу.
СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈЕ: "Ноћни вукови" одали ПОЧАСТ БОРЦИМА палим током Другог светског рата у Србији (ВИДЕО)
НИКОЛИЈА (3) ЈЕ ПРАВА ИНСТАГРАМ ЗВЕЗДА: Све је кренуло од ОВОГ СНИМКА, а сада о њој бруји читава Србија (ФОТО/ВИДЕО)
ДР ЈАНКОВИЋ УПОЗОРАВА: Мере које су сада на снази морамо схватити озбиљно, ова ствар је КЉУЧНА
ДР КОН ОТКРИО: Успешно смо премостили "ПРВИ ТАЛАС" короне, а ево шта нас чека НАКОН ЛЕТА
