Данас је 107 година од легендарне битке: Са Мојковца стижу гласи, српска војско спашена си
Данас се навршава 107 година од завршетка Мојковачке битке, једне од најпознатијих битака коју је српски народ водио у Првом светском рату и коју Срби из Црне Горе, с правом, сматрају за највећи ратни подвиг своје војске у историји.
Данас се навршава 107 година од завршетка Мојковачке битке, једне од најпознатијих битака коју је српски народ водио у Првом светском рату и коју Срби из Црне Горе, с правом, сматрају за највећи ратни подвиг своје војске у историји.
Битка која је вођена недалеко од Мојковца је последња српска победа која је у Првом светском рату извојевана пре потпуног слома Војске Краљевине Србије и капитулације Црне Горе. Следећу победу српски војник ће извојевати тек осам месеци касније, од 12. до 16. септембра, на Кајмакчалану.
БОЖИЋНА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ: Чесница тешка више од 250 килограма, ломи се на 7.000 делова
ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ СЛУЖИО БОЖИЋНУ ЛИТУРГИЈУ У ХРАМУ СВЕТОГ САВЕ: Окупио се велики број верника, звоне звона на храмовима широм земље (ФОТО)
"МИР БОЖЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ" Вучић честитао Божић свим верницима (ВИДЕО)
Војска Краљевине Црне Горе је у бици која се водила на Бадњи дан и Божић 2016. године зауставила општу офанзиву аустро-угарске војске, чији је циљ био да пресече одступницу деловима Војске Краљевине Србије која се повлачила према Скадру и Јадранском мору.
У напад на Мојковац Аустроугари су послали 14..000 војника под командом генерала Рајнера, наоружаних са модерним пушкама „маузеркама“, 45 топова, стотинама митраљеза и неограниченом количином граната и муниције.
Супроставило им се 6.500 Црногораца из Прве санџачке дивизије, под командом сердара Јанка Вукотића и бригадира Петра Мартиновића, распоређених у осам батаљона, и Колашинске бригаде под командом Милоша Меденице.
Стање у црногорској војсци било је тешко. Војницу су били слабо обучени, на неколико дана су добијали по пола килограма хлеба. Носили су пушке „московке“ од којих већина није имала бајонете. Имали су десетак топова, са укупно 105 граната, 39 митраљеза и 200 до 400 метака по војнику.
Швабе су напале на Бадњи дан. На удару 6. аустроугарског краљевског пука, на Развршју и Бојиној њиви нашао се Доњоморачки батаљон Колашинске бригаде. Уз јурише и противјурише положаји су прелазили из руку у руке, до два сата поподне када надмоћније Швабе заузимају Бојину њиву и Улошевину.
Међутим, Развршје, стратешки најважнија тачка за продор према Мојковцу, остало је под контролом Колашинске бригаде.
Храбром држању сердара Вукотића и његових војника допринео је и телеграм који је стигао из команде српске војске, а који је више наличио на вапај:
-Ако задржите Швабе на Мојковцу 24 сата, одужили сте се српству. Ако не све је пропало.
То вече у Колашину сердар Вукотић и његов штаб обележавају Бадње вече. Сердаров рођак Ђорђе Вукотић држи здравицу.
- Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу.
Вукотић те ноћи одлази на положаје код Мојковца, гдје са бригадиром Петром Мартиновићем доноси одлуку да се изврши контранапад.
На Божић ујутро, под окриљем јутарње магле, Ускочки батаљон улази у шуму код Гилонога, где се у дубоком снегу судара са Швабама, које су такође кренуле у напад. Развила се жестока битка, у којој су „ускоци“ одбили све нападе надмоћнијег непријатеља. Истовремено, пет батаљона и две чете извиђача Колашинске бригаде, којом је командовао Милош Меденица крећу у силовити напад на Бојину њиву.
Како Швабе , које су испред ровова поставиле три реда бодљикаве жице, одолевају Вукотић у напад шаље Први и Трећи регрутски батаљон. Регрути, све младићи млађи од 21 годину, два пута јуришају али их митраљеска ватра зауставља на бодљикавој жици. Црногорци у борбу уводе последњу резерву, Дробњачки батаљон.
Дробњаци у јуришу заузимају први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. У другом јуришу, око подне, упадају у оба реда ровова и, после борбе прса у прса, присиљавају Швабе на повлачење. Истовремено, Ровчани су заузели Голу косу, која се од Развршја спушта ка Бојиној њиви.
Након три сата затишја, Рајнер у борбу уводи 205. бригаду, своју последњу резерву, која уз снажну топовску паљбу креће у напад. Борба је трајала све до мрака, али су Црногорци одолели. Швабама није помогло ни то што је један од њихових јуриша, са исуканим мачем у рукама, предводио лично генерал Рајнер.
О жестини битке сведочи податак да је у Колашинској бригади погинуло чак седам барјактара. Како је који јунак који је носио српску заставу гинуо, тако је заставу преузимао његов најближи саборац и – гинуо.
Црногорци су на положајима остали до 21. јануара, кад им је стигло наређење да се “разиђу кућама“. Црногорска влада и краљ Никола, који је драматичне догађаје пратио из иностранства, донели су одлуку да десеткована војска престане са отпором. Српска војска се већ налазила на албанској обали и чекала да се бездушни савезници Французи и Енглези смилују и пошаљу бродове који ће их евакуисати на Крф.
Зашто су Црногорци тако беспоштедно гинули за спас своје браће у Србији? Најбољи одговор даје уџбеник за трећи разред из 1899. године, у којем, између осталог пише:
Осим Црне Горе има још српских земаља у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми, слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живоз за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата!