Може ли свештеник да пријави убиство признато на исповести? Закон у Србији има јасан одговор, али постоји једна важна разлика

Може ли свештеник да пријави полицији особу која му се на исповести повери да је починила тешко кривично дело, па чак и убиство? Ово питање изазвало је бурну расправу на друштвеним мрежама, а коментари су се кретали од шале до озбиљних правних тумачења.

Одговор, међутим, није једноставно “може” или “не може”, јер се разликују црквена правила, законска обавеза сведочења и евентуална морална дужност да се спречи ново зло.

Према Законику о кривичном поступку, верски исповедник спада у лица која су искључена од дужности сведочења ако би својим исказом повредила дужност чувања професионалне тајне. У исту категорију, поред верског исповедника, закон убраја и адвоката, лекара, бабицу и друга лица која у оквиру своје професије сазнају поверљиве информације. ЗКП, члан 93

То значи да свештеник не може бити третиран као обичан сведок за оно што је чуо током исповести. Још важније, ако би неко лице било испитано противно правилима о професионалној тајни, судска одлука се не може заснивати на таквом исказу.

Исповест није исто што и обичан разговор

У православној традицији исповест је света тајна, а свештеник је дужан да чува оно што је чуо. У црквеном смислу, откривање исповести сматра се изузетно тешким преступом за свештеника.

Али правно гледано, треба разликовати две ситуације.

Ако се неко исповеда за дело које је већ почињено, свештеник је заштићен правилима о професионалној тајни и не може бити приморан да о томе сведочи. Кривични законик додатно прописује да се за непријављивање кривичног дела или учиниоца, у одређеним случајевима, не кажњава ни верски исповедник учиниоца. Кривични законик, члан 332

Међутим, ако особа на исповести говори да планира ново тешко кривично дело или да и даље представља непосредну опасност по друге, ситуација постаје знатно сложенија. Тада више није реч само о признању прошлог греха, већ о могућности спречавања будућег насиља. Закон посебно познаје непријављивање припремања тешких кривичних дела, док се у црквеној пракси од исповедника очекује да покајника одвраћа од зла и подстакне га да сам преузме одговорност.

Тачно мишљење:
Свештеник у Србији не би смео да открије садржај праве исповести и не може бити натеран да сведочи о ономе што је чуо као верски исповедник. Ако је реч о већ почињеном делу, закон га штити од обавезе пријављивања и сведочења. Ако је реч о најави будућег злочина, свештеник не би требало да “ћути и пусти да се деси”, већ би морао да учини све да особу заустави, убеди је да се сама пријави или да се опасност спречи на начин који не своди исповест на полицијски записник.

Најкраће: исповест није доказна клупа, али није ни простор за планирање новог злочина.