НА ДАНАШЊИ ДАН ОБНАРОДОВАН ЈЕ МИЛАНСКИ ЕДИКТ: После 3 века МУЧЕЊА, хришћани су могли да ИСПОВЕДАЈУ своју ВЕРУ
Пре тога, онај ко је веровао у Богочовека Христа, ризиковао је да умре у арени са лавовима.
Милански едикт донео је слободу хришћанима да исповедају своју веру пре 1.706 година. Овим законским актом проглашена је верска равноправност на територији целог Римског царства и заустављен је прогон хришћана који је трајао скоро три пуна века.
Едикт су цареви Константин Велики и Лициније потписали у Медиолану, данашњем Милану, у фебруару 313. године, али је 13. јуна прокламација стигла на исток, у Никомедију (данашњи Измит у Турској). Ту је она обнародована и самим тим, почела да важи.
Миланским едиктом хришћани су добили и право да подижу своје цркве, а имања која су њима одузета током верског прогона, морала су да вуду враћена.
Хоћете да се љубите у парку? Размислите још једном: КАЗНЕ СУ ПАПРЕНЕ ако пожелите да ИМАТЕ ИНТИМАН ТРЕНУТАК
Ригорозне мере на МАТУРИ: Ево шта је најавио министар просвете
"Ћирилица је постала писмо мржње..."СРПСКИ ПРОФЕСОР И БИВШИ ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР статусом подигао СРБИЈУ НА НОГЕ
Како је записао епископ Еузебије, познаник цара Константина, сваком се човеку према његовој жељи морала дати слобода да изабере у шта ће да верује. Хришћани и не-хришћани могли су да следе и практикују своју вероисповест. У царству које се протезало од Сирије до Шкотске, сви - хришћани, падани, Јевреји, верници богиње Исис или неког другог источњачког божанства - сви су били слободи да исповедају своје уверење.
Хришћанство није постало државна религија, нити је било привилеговано, али су хришћани могли да без последица и јавно исповедају своју веру. Ипак, тиме што је сам цар Константин примио хришћанство, било је јасно куда ветар дува. Ту је посејано и семе хришћанској култури, византијској и оној средњовековног запада.
Едикт је изменио цар Теодосије Први између 381. и 391. године - тада је хришћанство постало државна религија, а хришћански политичари заменили су паганске, а како се царство распадали и сами епископи постајали су како духовне, тако и световне вође. Како је хришћанство јачало, јереси се нису толерисале. Питање верске толеранције поново је масовно постављено тек у 16. веку са Мартином Лутером и борбама протестаната да не исповедају римокатоличанство.