"Нисам била мирна" Српкиња спаковала кофере и возила од Ирака до Београда: Пут од 3.000 километара донео неочекиване ситуације

Београђанка Ивана Васић, фитнес тренер је за само три дана од ирачког Ербила стигла до главног града Србије, бежећи од рата на Блиском истоку. 

Пошто је осам година живела престоници Ирачког Курдистана, који је, иако Ирак није у рату, како преносе медији, на удару обеју зараћених страна - и иранских и америчких снага, навикла је, каже, на повремене напетости и инциденте. Међутим, оно што се сада догађа је другачије и много опасније.

- Од почетка марта ракете лете. Пројектили су падали између кућа. Дешавало се и да их погоде. Неки људи су били повређени - говори Ивана и додаје да јој је од тада страх постао свакодневица:

- Данима нисам излазила из стана. Пси су били преплашени. Ни ја нисам била мирна. Чула сам авионе, експлозије... Раније су гађали аеродром, али је то било очекивано. Ово сада било је језиво. Мој стан је у близини.

Иако је годинама свесно живела у ризичном подручју, први пут је, каже, осетила да није безбедна.

- Спаковала сам цео свој живот, осам година је стало у кофере. Села у ауто са ирачким таблицама, понела свој српски пасош и кренула са једним циљем - да стигнем у Београд. Нисам се бојала тако дуге вожње. Већ сам долазила колима, али не тако брзо и не у оваквим околностима. Овај аутомобил возим већ четири године, знала сам да то могу. Упорна сам и тврдоглава. А тог 10. марта је био и мој рођендан - 39.

Први дан је прешла 800 километара. Ноћила је у турском Газијантепу.

- Пожелела сам да се почастим најбољом баклавом. Запослени су били невероватни, купили су свећице, ставили их на баклаву, певали ми рођенданску песму, тапшали. Тренутак за памћење! То ми је улило снагу да наставим даље. Све време су ме пратили добри и љубазни људи. На границама ми нису дозвољавали да чекам. Нису ми отварали кофере. Сад се питам да ли је то била лудачка срећа или су осећали кроз шта пролазим - замишљено ће.

Највећа подршка су јој били пси.

- Чували су мој мир. Све време сам била на вези и са оцем и мајком. Бојали су се, саветовали ме да не идем тако брзо, али сам зацртала, хтела и могла. У мени је тај спортски дух.

Другог дана темпо вожње је био немилосрдан. Ивана је прешла чак 1.200 километара. Стала је да преноћи у Истанбулу.
- Хтела сам чак да спавам у колима, али рекох себи: "Дај, Ивана, не претеруј!"

Даље је бивало све лакше и лакше. Трећег дана преко Бугарске и Градине стигла је у Србију. После 3.000 километара проведених за воланом.

- Оног тренутка кад сам изашла из Ирака, осетила сам олакшање. А кад сам стигла у Београд... Родитељи су ме дочекали. Тек тада сам се смирила. Завршило се. Локалци ме тамо нису разумели зашто одлазим. Рекла сам: "Идем, јер падају бомбе." У контакту сам с мојим клијентима. Ситуација се погоршала. Можда ћу се вратити у Ербил, не знам...

Живела у најстаријем граду

Ивана и још осам Срба су пре осам година отишли у најстарији град на свету - Ербил, да тамо живе и раде. Међутим, за време короне су се сви сем ње и још једне девојке вратили у Србију.

- То је миран и породични град где се лепо зарађује. Једна српска породица са троје деце живи тамо. Тренутно су у Србији, ако се смири ситуација и они ће се вратити - каже Ивана.

Србија Данас/Курир