"Остао сам без руке, ноге и палца" Кобних 15 секунди: 13 лекара се борило за живот Живка из Остојићева након што га је ударила струја од невероватних 20.000 волти

Данас, уз помоћ протеза, овај храбри човек нормално функционише, поносни је отац седмогодишње девојчице, а доказ да је истрајан и несаломив јесте и чињеница да је био део репрезентације Србије у стрељаштву особа са инвалидитетом. 

 – Радио сам као радник обезбеђења у једној фирми. Када су уносили контејнер телехендером, приметио сам да нема радника који је то требало да надгледају. Видео сам да ће контејнер закачити капију, па сам пришао да га мало одгурнем. У том тренутку возач телехендера је повукао жицу од далековода и струја се пренела на мене – присећа се Живко.

Кобних 15 секунди

Струја га је, како каже, тресла пуних 15 секунди.

– Био сам свестан, али нисам знао да ме тресе струја. Прво сам мислио да је пао контејнер на мене, а заправо ме је струја залепила за њега, имао сам осећај као да ће рамена да ми се саставе од терета.

– Осећао сам бол, али нисам био тада свестан да ли је то јак бол или не, све је било утрнуло, скупио сам сву снагу и некако сам се одгуривао да ми се не саставе рамена. Контејнер није пао на мене, већ ми се длан залепио за њега. Даље се дешава да у једном моменту падам на леђа и чујем из даљине да виче човек: "Шта радите, човека је убила струја!", и да трчи према мени. Док је трчао према мени, вид ми се вратио. 

У болници у Сенти установљено је да му је десна шака потпуно згрчена, а палац на левој нози – истопљен.

– Није га било, нестао је пошто ми је кроз руку ушла струја, преко срца, а кроз ногу изашла и истопила палац. У болници сам лежао два и по дана, ништа нису урадили, добио сам само једну инјекцију против болова и једну инфузију. Након тога сам хитно пребачен за Нови Сад јер је гангрена била у поодмаклој фази. Доктор ме је питао да ли да ми ампутира ногу, и објаснио да је питање да ли ћу поживети ако је не ампутира. Рекао сам да бих волео да не мора да се ампутира, али да бих више волео да живим – каже Живко за Курир.

Несносни болови и прихватање судбине

Операција је трајала девет и по сати, а након ње лекари су морали да му скрате ногу још једном и ампутирају руку.

– Прихватио сам то. Чак 13 доктора је ушло у собу и знао сам да није шала са мном, био сам свестан последица. Прве три недеље ништа нисам јео, а 40 дана сам имао екстремне болове, ретко који човек би то могао да истрпи. У 24 сата спавао сам 10 минута најдуже. Лежао сам на одељењу пластичне и реконструктивне хирургије 60 дана, после тога сам пребачен на рехабилитацију, где сам све укупно провео 150 дана у болници – присећа се он.

Иако га је мучила мисао да ће можда до краја живота бити у инвалидским колицима, Живко је одлучио да се не предаје. 

 – Никада се нисам предавао у животу, па нисам ни тада. Нисам падао у депресију, нити сам попио лек за смирење.

Живот је борба

Подршка породице и пријатеља била је огромна, али, како каже, највише је сам себи помогао.

– Онима који пролазе кроз нешто слично поручио бих да дигну главу и да се труде. Живот је борба и треба се борити, од седења и скривања нема ништа. Само главу горе.

– Сваки дан сам се трудио, остајао сам дуже на вежбама и видео да напредујем. Нисам давао никоме ништа да ми помогне, јер сам желео сам себе да оспособим. Постигао сам добре резултате. Нико не може помоћи човеку колико он може сам себи. Од плакања и скривања у чошку нема ништа. У међувремену сам добио протезу за ногу, а за руку нешто касније јер је рана спорије зарастала. Са рехабилитације сам изашао на ногама – истиче Живко.

Већ шест месеци након несреће почео је да се бави стрељаштвом и убрзо бележио успехе. 

 – Почео сам и да радим после годину дана, радио сам као административни радник, а у инвалидску пензију сам отишао 2018. године. Ништа ме није спречавало да нормално функционишем. Захвалан сам богу што сам уопште остао жив! – закључује овај борац, који се седам година након несреће оженио и остварио као отац. 

Извор: Курир