ПИСМО МАЛЕ СИМОНИДЕ (11): Драги војници, отерајте НАТО са неба! Тамо је моја мама, бојим се да је опет не убију
Симонида Максимовић, тада девојчица од 11 година из Приштине, упутила је нашој војсци на Космету потресно писмо после ужасних напада злочиначке НАТО авијације на њен град
Писмо војсци Симонида је 1999. послала пошто су НАТО бомбе пале на приштинско гробље и међу многима разнеле хумке и њене мајке Сунчице и деде. Сећа се још да су је на почетку агресије отац и бака са братом Миланом "спаковали" у Београд, па у Ниш код фамилије. Пошто су "кукали" да се врате оцу, рођаци су им услишили жељу. Неки дан пре 30. априла, у Приштини НАТО се обрушио на градско гробље.
Симонидино писмо преносимо у целости.
"Драги официри и војници,
Имам 11 година и живим у Приштини. Моја мама је умрла пре пет година, па ме подиже моја бака. Тата и бака су ме научили да сваке недеље носим цвеће на гроб моје маме и мог деде. Сада недељом немам где да однесем цвеће. Гробова моје маме и мог деде више нема. Разорили су их они зли људи што сваког дана и ноћи из авиона руше моју Приштину. Деде се једва сећам, а када ми је мама умрла данима сам плакала и била несрећна. Бака ми је заменила маму. Њена љубав ми је помогла. Била сам срећна све док зли људи нису почели да руше моју Приштину. Сада сам уплашена и уплакана.
Драги официри и војници, ја не плачем од страха... Плачем од туге за мојом мамом и мојим дедом. Они зли људи из авиона су их мртве убили. Сада плачем много више него кад ми је мама умрла. Сада не знам где су моја мајка и мој деда. На гробљу их нема. Тамо је само огромна рупа. Бака каже да је моја мама на небу. Бојим се да је тамо не нађу они зли људи у авионима и поново убију. Зато вам пишем ово писмо. Не дајте да ми поново убију мртву маму. Отерајте их са мог неба изнад Приштине. Тамо је моја мама. А ја ћу да однесем цвеће у ону огромну рупу на гробљу. Она ће са неба видети. Све вас много волим."
- Знам да сам читала то писмо на месту где је некада био мамин гроб и да су били људи са камерама и свештеници. После сам чула да је то било на ТВ, али ми у Приштини тада нисмо имали струје - испричала је Симонида, скоро 20 година после трагедије.
Симонида је имала судбину сличну хиљадама других Срба са Космета.
- Данас у Норвешкој сањам косовске божуре. Живим и радим у градићу поред Ставангера. Не кукам, нама је судбина ипак била наклоњена. Отац Душко је жив, брат Милан се срећно оженио и постала сам тетка. Ми Максимовићи смо имали срећу јер имамо јаку породицу. Сви смо блиски. Када смо морали да идемо из Приштине у Ниш, прихватила нас је фамилија и Богу хвала - прича Симонида.
Она је завршила гимназију, а потом Фармацију на Медицинском факултету у Нишу. Вратила се на Косово и Метохију и у Грачаници одстажирала годину дана у апотеци, а потом је нашла и посао у Нишу. За прилику у Норвешкој чула је током студија, а одлучила је да "проба" на наговор дечка. Данас је тамо, ради у апотеци, а радила је и на фармако-истраживањима данске владе у вези са дијабетесом. Поносна је на своју каријеру.
- Мајка и дека остали су на том разрушеном гробљу. Када смо "ишли", нисмо могли да их понесемо... Било нам је страшно тешко. Онда, напунила сам 18 и поново сам отишла у Приштину где сам одрасла. Али то више није био тај град. Моја улица није била онаква каква ми је остала у сећању, куће које сам познавала некако су се смањиле, дворишта нису била иста - каже Симонида.
Пре пет година Симонида је поново ишла сама на гробље у родни град. Не може да опише осећања. Било је суза, срце је убрзано тукло. Девојка је покушала да се суочи са прошлошћу...
- Ми који смо бежали са кућног прага смо другачији. Идем у цркву, упалим свећу и тада је мајка уз мене. Када је пожелим, а то је често, знам шта ћу. Причала сам са много наших, протераних Срба, код свих је исто - рекла је она.
Девојка којој је НАТО убио и мртве, данас живи у земљи једне од чланица Алијансе. Не мрзи никога.