"Почела је РАФАЛНА ПАЉБА, у кабини су ми већ сви били МРТВИ. Нисам могла да оставим СИНА да га растргну звери!"
Невенкина потресна исповест
Невенка Добрић желећи да подели тугу и тешко бреме немоћи управо с људима који су прошли кроз болна и мање-више слична искуства, у даху је изговорила оно што не може да заборави, сваки детаљ 4. августа урезао се у њена сећања као најдубља, незацељива рана. Приповеда као да се управо пред њом одвија тај најгори дан у животу, онај који је из корена променио судбину њене породице.
Добрићи су до 4. августа живели у селу Црквени Бок у општини Сисак. Бавили су се пољопривредом на свом великом имању, где су гајили стоку.
(УЗНЕМИРУЈУЋИ ФОТО) "Годинама сам ТРАЖИО БРАТА... Пронашао сам га и пренео, да га САХРАНИМ ОВДЕ, да му се ГРОБ ЗНА..."
Бол је носити дом на леђима, али лакше је кад смо заједно: Због чега је Крушедол "ДУХОВНИ ДОМ" свих избеглица "Олује"?
Газили су ТЕЛА МРТВИХ СРБА тенковима, а за крај су извели велику превару! Канадски мајор о ЈЕЗИВИМ ЗЛОЧИНИМА у Книну
- Живели смо добро и лепо, али нас је рат уништио - присећа се Невенка.
Из свог села су 4. августа и кренули у збег. Ујутро су гранате падале, а када се око дванаест сати наизглед све примирило, Невенка је планирала да с млађим сином, дванаестогодишњим Синишом, крене трактором у неизвесност. Свекар и свекрва су хтели да остану на имању, док је старији син Саша, од непуних осамнаест година, био с оцем Милом на стражи, где су с комшијама чували село од упада хрватске војске.
Договорили су се да крену заједно, родбина, Невенка, њени родитељи и Синиша. Док су се паковали, један рођак их је обавестио да их председник месне заједнице не пушта из села из безбедносних разлога. Тада је свекар отишао да интервенише и по повратку саопштио да ће ипак кренути, али другим путем, кроз шуму, док је још мирно; да ће их он спровести на сигурно и вратити се бициклом.
Било је скоро четири сата. Већ тада је судбина умешала своје прсте: Синиша је хтео да се вози с мајком позади у приколици, али је деда Петар веровао да ће бити сигурнији с њим у кабини.
Кренули су. Прошли су кроз село безбедно и ушли у шуму. Невенка је осетила олакшање мислећи да су сигурнији јер више нису били на отвореном.
Погледом испраћа познаницу из села док их колима мимоилази, као данас да је гледа. Тог истог тренутка почиње рафална пуцњава.
- Меци око мене фијучу, могла сам само да спустим главу. Када је пуцњава престала, дигла сам главу и угледала ауто који ме је час раније мимоишао: стоји са стране, а жена која је била у њему пузи по асфалту. Ми трактором пролазимо крај ње, а ја не знам да су моји у кабини већ мртви.
Не смемо да заборавимо ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ пре "Олује": Шта је претходило највећем ЕТНИЧКОМ ЧИШЋЕЊУ након Другог светског рата?
Највеће етничко чишћење после Другог светског рата: "Западни центри моћи одлучили да амнестирају Хрватску"
Овај Хрват НЕ СЛАВИ "ОЛУЈУ": Ево због чега! (ФОТО)
Ту се Невенкино сећање прекида јер се приколица преврнула тешко је повредивши. По сведочењу присутних, хрватска војска је одмах блокирала тај део.
Једва су пустили Невенкиног оца да приђе и види да ли му је ћерка жива. Када је видео да даје знаке живота, у очајању је сам покушао да подигне приколицу, али није успео. Тек тада се главнокомандујући смиловао и наредио да се приколица ипак подигне. Невенка је све време била у несвести.
Догађаји се даље одвијају сумануто. Старим женама које је њен отац превозио, а међу којима су биле Невенкина мајка и баба, војници су наредили да се кућама врате саме, а оца и онесвешћену Невенку хапсе и кроз шуму одовде пут Сиска. Мајка није хтела да је остави те је кренула за њима.
Када би Невенка повремено дошла до свести, питала би за сина, али је остајала без одговора. Тек тада су војници, видевши у каквом је стању, наредили мајци и њој да се ипак врате, а оца су спровели у затвор где је провео три недеље, све док га нису разменили. Жене су се једва некако вратиле до трактора смрти.
Када је видела синовљево тело како непомично лежи, главом наслоњено на лим, Невенка је почела да јауче: "Не могу га оставити тако".
Један мештанин тада га је умотао у ћебе и спустио поред пута. Ни саме не знају како су наставиле даље до првих кућа. Једна познаница се сажалила на Невенку и разумела њен страх да тело њеног детета не сме преноћити у шуми где би животиње могле да га раскомадају. Заједно с човеком који га је спустио на тло, Невенкина познаница својим колима одлази по Синишино тело и одвози га у Босанску Костајницу, у мртвачницу. Ујутро се Невенка нашла са супругом Милом и старијим сином, а већ наредног дана Синиша је сахрањен.
Невенка се са старијим сином и мужем настанила у Сремској Каменици, где су, годину дана након страшног догађаја, преместили Синишине посмртне остатке у заједничку гробницу. Супруг се након неког времена вратио у Хрватску, у коју Невенка никако није хтела да оде.
Данас живи са сином, снахом и двоје унука. Вредна жена која је некада имала велико имање и много стоке, у избеглиштву је радила различите послове. Завршила је курс за куварицу, припремала пице, радила као спремачица, чувала децу у Швајцарској.
Не крије да је у почетку помишљала да себи одузме живот, али је ипак одлучила да се бори. Делом те борбе сматра и своју тужбу против Хрватске због убиства свог детета. Није одустајала од позивања на одговорност, чак ни када нису узимана у обзир сведочења, када је тужба редом одбијана, на Општинском, па Жупанијском и, коначно, на Врховном суду.
Тренутно се поступак води пред Уставним судом, а у међувремну је стигла пресуда по којој Невенка мора да плати 35.000 куна судских трошкова за изгубљен процес на Општинском суду.
- Као да није довољно што су ми дете убили него још ја њима морам да платим пет хиљада евра. Па то нема нигде - кроз сузе завршила је Невенка.