ПОКАЗАО НАМ ЈЕ ШТА ЗНАЧИ ИМАТИ ВЕЛИКО СРЦЕ: Хирург напаћеног српског народа напустио нас је на данашњи дан! (ВИДЕО)
Већ годину дана је прошло од када нас је напустио човек који није знао за страх, човек који је увек био на првој линији фронта, који је волео свој народ и био му веран до краја.
Нема особе која није плакала тог 14. априла 2020. године када је од последица корона вируса заувек престало да куца велико срце Миодрага Лазића – доктора Лазе, хирурга напаћеног српског народа.
"ПИТАЊЕ ЈЕ САТА КАДА ЋЕ СЕ ПОЈАВИТИ" Лончар о бразилском соју короне: Ово је једини начин да се спрече нове мутације
ДР ГЛИГИЋ ОБЈАВИЛА "НА СВА ЗВОНА" Открила када ће Србија обуздати корона вирус
ДР ГЛИГИЋ ОБЈАВИЛА "НА СВА ЗВОНА" Открила када ће Србија обуздати корона вирус
Доктора који је од исте те болести данима лечио друге, помагао им да преживе и успевао у томе. Иако су му говорили да излаже себе опасности, он није одустао, није се повукао, није мислио на себе, већ на оне којима је помоћ потребна, а коју је он увек несебично пружао.
Миодраг Лазић био је српски примаријус, хирург и књижевник, годину дана ратни хирург добровољац у Републици Српској Крајини и Републици Српској за шта га је Патријарх српски Павле одликовао орденом Светог Саве.
У овом периоду је написао аутобиографско дело „Дневник ратног хирурга“.
Као хирург добровољац је годину дана радио у ратним болницама у Двору на Уни, Глини и Костајници (Банија). У глинској болници која је покривала 200.000 становника је био једини хирург. Болница се налазина на линији фронта и стално је бомбардована од стране хрватских снага.
Дневник, 1, 2. и 3. децембар 1992. године
Три дана пакла. Више десетина наших рањених, десетине погинулих. Јуриши наших снага на Отес и Сокоље. Њихови страховити контраудари по Илиџи вишецевним бацачима ракета и минобацачима. Већ три дана и ноћи оперишем без престанка...
... У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!" Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу.
У ратној болници Жица је обавио преко 3.500 хируршких операција под општом анестезијом и у врло тешким ратним условима. Осим операција срца, изводио је све захвате којима се бави савремена хирургија. У овом периоду до фебруара 1996. је написао 16 стручних радова и узео учешће у три велика међународна конгреса, за шта је 1994. године добио звање примаријуса.
Много живота је спасио, учинио често и немогуће. Волео је своју земљу, волео је свој народ, био је храбар, одважан и неустрашив, са срцем у којем је било места за све. Ипак, вирус, који већ више од годину дана односи животе широм света, однео је и доктора којег никада не смемо заборавити. Чак и у задњим данима, имао је снаге да се од својих најмилијих опрости онако како је само он знао, емотивно, а истовремено и јако.
„ Отишао сам часно и поштено. Као директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Крајишком ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Крајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Колико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Кандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно. У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.
Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".
Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа.
Жеља му је била испуњена, тако је и сахрањен. У свом Нишу и другим градовима широм Србије, али и Републике Српске грађани су се уз песму „Марш на Дрину“ опростили од доктора Лазе, одзвањала је по улицама, са прозора стамбених зграда, из аутомобила, а последњи поздрав упутили су и припадници полиције и ватрогасци.
У Нишу, Инђији, Брчком и у насељима Добриња ИВ и Приђел Доњи у Републици Српској насликани су мурали у част Лазића.
Улица по др Лази
И нишке градске власти су се на адекватан начин захвалиле др Лази на свему што је учинио за Ниш и Србију, преименовањем дела Улице Војислава Илића, која пролази испред Клиничког центра у Нишу. Део те нишке улице, од Хитне помоћи, до раскрснице са Булеваром др Зорана Ђинђића, убудуће ће носити име др Миодрага Лазића.
Др Лаза постхумно је на Видовданској академији у Нишу одликован орденом Светог Романа, најзначајнијим признањем Епархије нишке.
Никада га нећемо заборавити!