ПОЗДРАВ СА РАДУШЕ: Планина са које поглед пуца од Динаре до Зеленгоре

У суботу увече 27. јуна, док уз пријатно предвечерје, у дворишту родитељске куће у Шеменовцима код Купреса пијемо ракију, између мене, мог млађег сина Марка и брата од тетке Пере Крндије, пада договор да се сутрадан, у част великог српског националног празника Видовдана, испнемо на неку од босанско-херцеговачких планина.

У конкуренцији су Цинцар (2006), Шатор (1872) и Радуша (1956) а након краће размене мишљења избор пада на последњу планину. Радуша се налази на југоисточном рубу Купрешке висоравни и захвата делове купрешке, бугојанске, горњовакуфске и прозорске општине.

Најближе нам је да се на њу попнемо из правца купрешких села Вуковска и Бућоваче. Међутим, око долине која у подножју Радуше Вуковско поље спаја са долином Раме у последњем рату су постављена бројна минска поља а нико од мојих ратних сабораца из Вуковска, који познају њихов распоред, се не налази у селу, па пада одлука да до Идовца (1956), како се зове највиши врх планине, идемо заобилазно, преко Бугојна и Горњег Вакуфа.

Крећемо око десет пре подне. Дан прави летњи, на небу тек неколико белих облака, који су ту да улепшају хоризонт. Пут нас води преко Благаја, Злосела и Купреса. Око нас бескрајно пространство Купрешког поља, које се шарени од планинског цвијећа. Као да је неко посадио и измешао безбројне плантаже нарциса, маслачка, беле раде, јаблана...

На Купрешким вратима, након проласка кроз тунел, застајемо да фотографишемо Велику Плазеницу и Демировац (1765), на којима је у јесен 1994. године борбена група ВРС којом сам командовао водила борбе против делова неколико муслиманских бригада, које су настојале да се из бугојанске котлине успну на плазенички плато и Купрешку висораван.

Пред нама бескрајне црногоричне шуме Вучјака, Копривнице, Црног Врха, Стожера...Пада ми на памет чувени турски путпописац Елвија Челебија (1611-1682), који је записао да нигде у турској царевини људско око не може видети ту лепоту као кад од Купрешких врата погледа на Копривницу, у правцу Мале Шуљаге и Прусца.

Крај нас промичу чувено Титово излетиште Копривница, Велика Шуљага, Дебела коса, Ивик...Сва та места су у последњем рату била поприште битака између српске, с једне и хрватско-муслиманске војске, с друге стране. До октобра 1994. године низали смо победе а после тога углавном поразе.

На Марковој окуци, испод Велике Шуљаге, застајемо крај споменика у Кожварицама. На месту где су Хрвати, уз несебичну помоћ муслимана, у лето 1941. године доводили српски народ, углавном жене и дјецу, из Ливна, Купреса и Бугојна и ту их буквално касапили ножевима. Беремо цвеће и стављамо на споменик, крај којег палимо и свијећу за покој невиних душа.

У Чипуљићу свраћамо до Вучића кућа. Куће председника Србије Александра и његовог оца Анђелка срушене. Зидине зарасле у дрвеће. На кући Анђелковог стрица Драге, која је такође запаљена у рату, па обновљена, велика табла да се кућа продаје. Драго, последњи Вучић у граду на Врбасу, је умро крајем прошле године.

Двориште зарасло у велику травурину  из које пркосе неорезане руже окићене црвеним цветовима. Три стабла вишања се повиле под теретом рода, који нема ко да га бере. Правим неколико фотографија и шаљем Александру. Знам колико му је тешко што му је очевина опустела, што у Бугојну има само стотинак Срба. А било их је скоро 10.000.

Настављамо. Успут сину показујем где су куће докторке Жељке Лалић, Душана и Марице Лукић, Бугојана које је ратни вихор, као и мене, донео у Велику Плану. Некадашње куће.

Марко и Перо ме подсећају да нисмо доручковали и да би било добро да нешто презалогајимо. Или да купимо неку храну за понети. Међутим, побеђује моја, више пута потврђена, теорија да је боље да се пењемо гладни. Бићемо лакши и мање бити жедни.

На излазу из Бугојна скрећемо на југ, уз реку Врбас, ка Горњем Вакуфу. Ту и тамо око пута људи косе траву и купе сено. На неким зградама у Вакуфу фасаде још увек избушене од метака и гелера. Овде су Хрвати и муслимани годину дана водили огорчене битке, за сваку улицу, за сваку кућу. Хрвати су били надмоћни у артиљерији, муслимани у људству. Клали се годину дана, масовно гинули а онда се ујединили и, као и 1992. године, заједно ударили на Србе на Купрешкој висоравни.

Међутим после рата нису могли да се договоре чак ни око тога да ли ће се градић и даље звати Горњи Вакуф или ће, на чему су инсистирали Хрвати, променити име у Ускопље, па се сад зове Горњи Вакуф - Ускопље. Још један споменик људској глупости и свом бесмислу рата који је вођен у БиХ.

Код бензинске пумпе испод превоја Макљен скрећемо десно и улазимо у село Пидриш. Неколико стотина метара иза села чека нас непријатно изненађење - крај асфалтног пута. На првој узбрдици пут изрован бујицом воде. Перо предлаже да се вратимо и покушамо заобилазним путем преко села Захум. Ипак, пажљиво возећи, наставили смо даље.

После неколико километара кроз шуму, пут нас води преко два километра дугих а 500 метара  широких ливада, са свих страна окружених четинарском и буковом шумом. На десетом километру од скретања са пута Бугојно - Прозор стижемо до ски центра Радуша. Прелеп мотел, изграђен у још лепшем амбијенту, затворен. Ту остављамо аутомобил. Са собом носимо литар воде и пола литра ракије. Још док сам као дете са оцем косио траву на безводном Благајском пољу, где нема ни дрвета ни хлада, од шест ујутро до девет у вече, научио сам да ракија умањује жеђ.

На падини изнад мотела средовечни мушкарац бере јагоде. Каже да је стражар на објекту. Објашњава нам да нас чека "дуго пешачење". Око три и по сата. Имамо два пута. Лакши, заобилазни, који је дужи али мање успорит и други уз скијашку стазу која води право према врху планине.

Иако је сунце упекло у леђа, стрми успон дужине од око километар савладавамо за пола сата. На врху успона у сусрет нам долази џип, са четворицом путника. Питамо, колико има до врха. Кажу, пола сата. Само немојте путем, идите лево. Сумњиво нам да до врха има само тако мало али закључујемо да људи немају разлога да нас лажу.

Ипак су нас преварили. Требали смо да наставимо право. Кад смо се успели на први превој видели смо да је до врха Радуше далеко, још неколико километара. Око сат и по хода. Али нисмо жалили.  Јер, са места на које смо изашли пружа се величанствен поглед на прелепо Рамско језеро, једно од најлепших језера Европе, које се не види са Идовца, јер га заклањају падине планине.     

Након фотографисања силазимо назад, на добро утврђени пут који води према врху планине а којим без проблема могу да пролазе сва теренска возила.

На неких 1.500 метара надморске висине на Радуши је пространа зараван, прекривена ливадама, на чијем крају се налази Радушки камен. Мислим 6. јуна 1992. године извиђачи 7. купрешке бригаде ВРС из Вуковска су се успели на планину и код Радушког камена извршили диверзију у којој су убили четворицу официра ХВО.

На ливадама десно од пута огромно стадо оваца. Процењујемо да их има 700-800. За разлику од сличне ситуације приликом успона на Карпате, кад су нас нападали читави чопори планинских паса, ови и не лају. Леже и мирно нас посматрају.

Код претпоследњег превоја на путу до врха планине наилазимо на прве ровове, који су остали из последњег рата. На врху превоја споменик са текстом „На путу до хрватске слободе 1972-2002. Очигледно, подигнут је у знак сећања на групу од 19 усташких терориста која је 1972 године из иностранства убачена на Радушу да дигне устанак хрватског народа против "комунистичке диктатуре и за поновно стварање НДХ". Група је ликвидирана али није и клица мрачне усташке идеологије. 

У време  наводног кумунистичког терора "поробљени" Хрвати су радили у својој земљи, солидно живели и зарађивали а откако су „ослобођени“ раде по Немачкој и Аустрији. Након њеног осамостаљења Хрвати су у Хрватској порушила више од 3.000 споменика и спомен-обележја партизанима и антифашистичкој борби. А по босанским планинама и гудурама подижу споменике терористима.

До врха планине наилазимо на низ ровова и земуница, чија бројност и величина сведоче о жестини борби које су 1993. између себе водили муслимани и Хрвати. Месецима је од Радуше, Горњег Вакуфа и Прозора до Купреса допирала страховита канонада артиљеријске ватре којом су ХВО и јединице ХВ доведене из Хрватске узалуд покушавале да пробију муслимански фронт. 

Испод самог Идовца, на око 1.800 метара надморске висине, угнездило се Радушко језеро. Мало језерце, ледничког порекла, које је у великој мери освојила шаша. Нема великих снегова па нема ни воде.

После два сата и 15 минута пешачења излазимо на врх планине. Иако се због оморине на далеке хоризонте навукла тама, поглед је величанствен. Наздрављамо ракијом и покушавамо да идентификујемо све пределе и планине које видимо. 

Испод нас прелепо Вуковско поље, са Вуковском, Свитлицама, Бућовачом и Кудиљима, опустелим српским селима у којима се беле зидине порушених и запаљених  кућа. Један од најлепших крајева у БиХ. Само неколико обновљених кућа у Бућовачи одаје слику људског постојања.

Даље, преко Кукавичке привије, као на длану, види се град Купрес. Према западу и северозападу поглед сеже од Динаре (1913), преко Цинцара (2006), Малована  (1828), Јарма (1662), Курљаја (1593), Осјеченице (1798), Хрбљине (1543), Велике Голије (1892), Великог Шатора (1872), до Малог Виторога (1748) и Великог Виторога (1906).

На северу и североистоку се поглед одмара на Малој (1556) и Великој Плазеници (1765), Чучковинама (1446), Стожеру (1758), Великој Шуљаги (1517), Калину (1530) и, преко њега, Влашићу (1943).

Источно, с друге стране долине Врбаса, поглед заклања велики масив Вранице (2110), Зец планине (1845) и Битовње (1700). Југоисточно, према Јадрану и изнад Мостара у небо се уздижу Чврсница (2228) и Вран планина (2074). Између та два масива угнездила се Рамска долина, са истоименим језером, те долина Неретве са Јабланицом и Прозором. На другој обали Неретве се поредао низ , каменитих и назубљених, као снег белих, врхова Прењ планине (2155). О овој котлини се одиграла чувена Битка на Неретви, једна од највећих битака у Другом светском рату на простору Југославије.

Лево од Прења, тамо негде изнад Сарајева, види се Бјелашница (2067) а у даљини се назире врх за који претпостављамо да је Маглић (2386), највиша планина у БиХ.

На Чврсници се још виде наноси снега.

Југозападно су Љубуша (1797) и Камешница (1848). Десно од њих Равашница (1565), испод ње Равањско поље. Преко Равањских врата се виде српска села Горњи и Доњи Мушић. 

Вреди "вребати" чисте дане, какви обично долазе у јесен, попети се на Идовац са добрим фотоапаратом и сликати ова пространства.

Први пут из птичије перспективе гледам и Црни врх, Рдељ и Влачаге изнад Мрачаја, на којима сам у пролеће 1994. командовао Борбеном групом Мрачај, успешно одбијајући нападе муслиманске војске из Бугојна и Горњег Вакуфа. Бивши положаји моје јединице као на длану. Посматрам а успомене навиру. На битке и драге људе. Од којих су неки у мају 1994. хитали са других положаја купрешког ратишта у Мрачај, да помогну да одбијемо нападе вишеструко бројније војске наше поисламљене браће.

Грло се стегло и тражим ракију. 
-Или се мени чини или су теби очи засузила - пита Перо.
-И не засузиле. Кад се само сетим. Тих три месеца на Мрачају су ми један од најдражих и најлепших периода у животу. 
-Лепши него кад си био посланик?
-Ма какав посланик. Није то ни за принети. Са колико смо само елана постављали линију, копали ровове и дочекивали нападе. Нисмо изгубили ни један ров. На Горњим Превилима комшије су нам у једном дану три пута узимали ровове али смо их враћали. Положај у Мрачају је напуштен без борбе, кад су муслимани преко положаја суседних јединица избили на Стожер, неколико километара у залеђе.

Док ми разговарамо и драгим људима јављамо где се налазимо, да им се мало похвалимо, небо се натмурило. У Копривници између Купреса и Бугојна слегла се велика киша. Пада и на Враници, па журимо назад. До подножја планине и мотела Радуша стижемо за рекордних сат и 15 минута.

На излазу из Горњег Вакуфа претичу нас полицијска кола и сигнализирају да станемо. Траже документа. 
-Радар је забележио да сте 18. маја код Јајца прекорачили брзину.
-Нисам само код Јајца. Већ кроз целу БиХ. Журио сам да видим тешко болесну мајку.
-И шта је било са мајком?
-Умрла је пола сата после мог доласка.
-Где сте сад били? Видим да сте у опанцима.
-Пењали смо се на Радушу.

Полицајци љубазни, делује да им је непријатно. Као да су прекршај направили они а не ја. Зову командира, покушавају да помогну. Кажем им да није проблем, да ћу одмах платити казну. Тад се сетим да уопште нисам понео новчаник, већ само личну карту, саобраћајну, возачку и нешто пара, довољно за ручак и пиће у Бугојну.

Ни Перо нема довољно новца па зовем Мику Бујака, власника ресторана „Бабилон“ у Бугојну. 
Док чекамо да он дође, полицајце неко зове.
-Наш командир пита да ли ти пишеш књиге.
-Пишем.
-Је си ли ти написао "Синове Виторога"?
-Јесам.
-Пита може ли добити једну књигу на поклон.
-Може, али је сад немам код себе. Кад следећи пут дођем у Бугојно. Како се зове командир?
-Роберт Николић.

Након ручка у "Бабилону" и посете Храму рођења пресвете Богородице, светињи која чува стражу над православним гробљем у Чипуљићу, чува успомене на стотине знаних и незнаних породица, које су некад биле понос и душа града на Врбасу а сад су само његова прошлост, поново нас у своје окриље примају четинарске шуме између Бугојна и Купреса.