Пре 85 година започела агресија Немачке на Краљевину Југославију: На Београд изручено око 440 тона бомби, Хитлер у бесу наредио уништење

После преврата у Београду 27. марта, Хитлер је у бесу наредио уништење Југославије.

Агресија је уследила у раним јутрањим сатима 6. априла, а заједно са Немачком у нападу су учествовале и Италија, Мађарска и Бугарска.

Брутално разарање Београда, који је иначе био проглашен за отворени, небрањени град, 6. априла 1941. започело је у 6.30. Колико се зна у дводневном нападу су учествовала 484 немачка авиона, 234 бомбардера у пратњи и 120 ловаца. Током четири налета 6. априла, а затим и сутрадан, а онда и 11. и 12. априла на град је изручено око 440 тона бомби.

Сматра се да је погинуло 2.274 особа, према проценама и до 4.000 људи, разорено је 2.228 објеката, од чега 627 у потпуности, а оштећено готово 7.000. Поред осталог изгорела је и Народна библиотека, која није била директо погођена, али је захваћена пожаром.

Град је херојски бранио Шести ловачки пук, уз формације противваздушне одбране. Оборене су најмање 42 немачке летелице, а 11 југословенских пилота је погинуло.

Априлски рат је окончан капитулацијом југословенске војске 17. априла, а пучистичка влада Душана Симовића је земљу напустила два дана раније.

Преврат у Београду 27. марта пропраћен је масовном одушевљењем како на улицама Београда, тако и у другим срединама Србије, а такође у Скопљу, Сарајеву, Сплиту. Антинемачко расположење било је очигледно. Једна од оптужби из Берлина била је да се у Југославији припадници немаче мањине прогањају. Било је то претеривање, иако су се поједини инциденати заиста догодили.

Југославија је тиме увучена у Други светски рат, иако је влада Душана Симовића наглашавала неутралан став, а онда чак и објавила да приступање пакту остаје на снази, те да је преврат био само унутрашња ствар.

Владу је иначе благовремено о часу напада на Београд обавестио, сасвим прецизно, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину пуковник Владимир Ваухник.

У Берлину је заузет став да се паралелно са претходно припремљеним нападом на Грчку, нападне и Југославија. Превасходни циљ био је онемогућавање повлачења југословенских трупа ка Грчкој.

Југославија је заправо нападнута у ноћи 5. на 6. април, на Дунаву, код Сипа, у Ђердапу, пре напада на Београд. Уследила је инвазија како из ваздуха тако и на копну, са простора Немачке, данашње Аустрије, Мађарске, Бугарске, Италије, укључујући тада италијанску Албанију.

Од земаља које су окруживале Краљевину Југославију, осим Грчке која је већ била у рату са Италијом од јесени 1940. у нападу није учествовала једино Румунија.

Осим разарања Београда, основни циљ немачких инвазионих снага био је запоседање Вардарске долине из правца Бугарске, с циљем да се онемогући повлачење југословенских снага у Грчку и обликовање новог Солунског фронта.

Сучена са безизлазном ситуацијом, у потпуном окружењу, југословенска краљевска влада потписала је 25. марта протокол о приступању Тројном пакту, у Бечу. Први намесник кнез Павле, иако потпуни англофил пристао је, тешком муком, на приступ Пакту, у нади да ће очувати Југославију ван ратних збивања.

Југоисточна Европа, а тиме и Југославија, у рат је увучена пошто је Берлин био одлучан да не толерише присуство британских трупа у Грчкој. Британски експедициони корпус са приближно 50.000 припадника, под заповедништвом генерала Хенрија Вилсона, искрцао се након што се догодио напад Италије на Грчку крајем октобра 1940.

Пошто је циљ Немачке био одстрањивање британских снага, продор немачких формација одмах по запоседању Југославије настављен пут Грчке. Атина је заузета већ 28. априла. Британске трупе су се великом брзином повукле, прво на Крит, а затим у Египат.

По окупацији Француске јуна 1940, на европском континенту није било отпора Немачкој. Рат против Немачке је тада водила искључиво Британија. Претходно, Немачка је окупирала, после Чешке, Пољску, која је подељена са Совјетским Савезом. Окупиране су такође Данска, Норвешка, Белгија, Холандија, Луксембург. Тек пошто је поражена Француска лета 1940. у највишим круговима у Београду почиње размишљање о тактичнијем приступу Немачкој.

Совјетски Савез је паралелно окупирао источни део Пољске, Естонију, Летонију, Литванију, Бесарабију, и заратио са Финском. Немачке трупе су притом ушле у Мађарску, Румунију. Затим и у Бугарску почетком марта 1941. одакле је планирана инвазија Грчке, па се Југославија нашла у потпуном окружењу.

Југословенска војска, укупне бројности око 1.200.000 у тренутку напада била је попуњења између 70 и 90 одсто.

Немачка, и њене савезнице Италија, Бугарска и Мађарска, Краљевину Југославију су напале без објаве рата.

Југословенска Врховна команда током Априлског рата није владала ситуацијом, систем веза је разорен. Током шестоаприлског бомбардовања Београда погинуо је и један члан владе, министар Фран Куловец, представник Словеначке народне странке.

Евакуација Симовићеве Владе из Београда започела је одмах 6. априла. Већ 8. априла Владу је напустио потпредсједник Влатко Мачек, челник Хрватске сељачке странке, министри из Хрватске Јосип Торбар, Бариша Смољан и Иван Андрес, као и Џафер Куленовић, лидер Југословенске муслиманске организације.

Немачке инвазионе трупе током прва два дана борби пресекле су Моравско вардарску долину. Скопље је заузето 7. априла, Загреб 10, Београд 13. априла.

Симовићева Влада је током последњег заседања у земљи, у Никшићу 15. априла, усвојила закључак, по сугестијама Слободана Јовановића, да капитулацију потпише искључиво војска, не држава. После бега из земље, преко Грчке, након краткотрајног боравка у тада британској Палестини и Египту, влада се нашла у Лондону.

Капитулацију су 17. априла, у Београду у Александровој улици, у згради посланства тада такође разорене Чехословачке, потписали бивши министар спољних послова Александар Цинцар Марковић и генерал Радивоје Јанковић.

Припадници југословенске војске одведени су у заробљеништво, искључиво Срби и Словенци, сви други су пуштени.

Душан Симовић се иначе након рата вратио у Београд, где је сведочио у корист оптужбе против Драже Михаиловића.