ПРЕДРАГ АЗДЕЈКОВИЋ: "Прошлогодишње показивање задњице турских држављана испред цркве није донело нешто добро!"
Предстојећа Парада поноса одржаће се 9. септембра у Београду.
Предраг Аздејковић је новинар, менаџер у култури, позоришни и филмски продуцент и познати ЛГБТ активиста. Управо ово последње је био повод да поразговарамо са њим пре свега о предстојећој Паради поноса која ће ускоробити одржана у Београду.
Ево шта нам је Аздејковић испричао и Паради, али и о активизму, као и о култури као важном аспекту за смењање тензија и каналу који најлакше отвара канале за комуникацију.
Тачна је. Сматрам да је ове године важно показати неслагање са политиком коју води организатор, шведска међународна организација Цивил Rights Дефендерс и њихов директор за Европу, Горан Милетић. Сваке године имамо све веће незадовољство ЛГБТ популације Парадом поноса у Београду, али смо упозоравани да не треба да критикујемо параду јер ће то искористити десничари. Десничари нападају параду како год окренемо, а сматрам да се после прошлогодишњих скандала око ЕвроПрајда више не може ћутати, већ се мора тражити одговорност. Као што сви примећују Парада поноса не даје резултате и зато се све мора из корена мењати.
Није. Прошлогодишња Парада поноса под називом ЕвроПрајд је била забрањена од стране полиције и није одржана. Оно што смо видели у медијима и на екранима био је спровод посетилаца концерта до Таша. Организатори су то лажно представили као ЕвроПрајд, иако то није био ни делић онога што се планирало.
Сматрам да је Парада поноса у Србији један велики бесмисао, али парада се родила па је треба љуљати. Парада поноса у свету има за циљ да покаже бројност и друштвено-политичку моћ ЛГБТ заједнице и тиме врши притисак на власти да се поштују људска и мањинска права ЛГБТ популације. Други аспект је да је Парада поноса у свету добар бизнис и да се зарађују милиони. У Београду Парада поноса покаже само колико смо као ЛГБТ заједница јадни, јер једва сакупимо хиљаду учесника. Београд као највећи град у региону има најмању Параду поноса када је у питању бројност! Наравно, организатори не виде своју одговорност за то.
Независни Београд Прајд има за циљ да окупи припаднике и припаднице ЛГБТ популације који нису задовољни како српски ЛГБТ активизам функционише. Не постоји механизам којим ЛГБТ популација може да контролише и утиче на ЛГБТ активисте, јер их ЛГБТ популација не плаћа те не морају ни да је слушају. Ми тренутно имамо диктатуру Горана Милетића и Цивил Rights Дефендерса, док друге ЛГБТ организације глуме икебане јер Цивил Rights Дефендерс је пре свега донаторска организација која финансира рад многих организација у Србији.
Кума је мушко, значи Јашар! Шалим се. Читава прича око куме Прајда је јако тривијална, јер се фокус са захтева, активизма, борбе за права, пребацио на терен ко ће бити кума и ко ће певати на концерту после шетње. Ове године кума Прајда је Ида Престер, што само показује у коликом су проблему организатори када нису успели да убеде Секу Алексић да им буде кума, која је ове године највише бранила припаднике ЛГБТ популације на друштвеним мрежама и стајала у њихову заштиту, па смо морали да увезу куму из суседне нам државе. Али то не чуди, ако су организатори из Шведске, може и кума из Хрватске.
Ја сам склон да вређам туђа верска осећања, јер је у том тренутку је то важно за моје психичко здравље, да фрустрацију избацим из себе и да ми буде лакше. Да ли је то продуктивно у активистичком смислу и у борби за ЛГБТ права? Није! Врло је контрапродуктивно. Један од захтева Независног Београд Прајда је био и смање тензија између већине и мањине, верских заједница и ЛГБТ заједнице, стварање пријатељстава, сарадње и веће подршке за ЛГБТ права! Апсолутно могу да разумем потребу за провокацијом, али она, када је Парада поноса у питању није ни мало продуктивна. Не видим да нам је прошлогодишње показивање задњице турских држављана испред цркве донело нешто добро!
Потпуно их разумем. Они сигурно имају важнијих проблема од права ЛГБТ особа! Иза таквих изјава стоји непостојање било какве емпатије према другима и проблемима других. Они саможиво гледају своје проблеме и нико други их не занима! Верујем да постоји и велики број Албанаца на Косову који преврну очима када се спомену права Срба и они сигурно кажу да имају прече проблеме од права Срба и формирања СЗО, али сви ми знамо шта мислимо о таквим људима!
Сматрам да сам на пољу културе дао највише и да сам ту остварио највише резултата. Култура на најбезболнији начин смањује тензије и отвара канале комуникације. Често кажем да је серија Вил и Грејс учинила много за прихватање ЛГБТ популације, можда чак и више него ЛГБТ активизам у Србији. Видљивост ЛГБТ популације је јако битна, јер се људи навикавају на различитост и онда нестају страх, предрасуде и мржња према непознатом. Ту видим да филмови, серије, позоришне представе јако пуно доприносе, јер не креирају нове конфликте.
Хвала, али не бих преузимао те заслуге. Многи ЛГБТ активисти и активисткиње током три деценије су дали пуно труда и енергије да се побољша положај ЛГБТ популације у Србији. Оно што је моје мишљење јесте да организатори Параде поноса сваке године то побољшање разбуцају и врате нас неколико корака уназад.
Продуцирао сам неколико кратких, документарних и играних филмова који су ЛГБТ тематике. Тренутно завршавамо документарац Топли филм о ЛГБТ моментима у југословнеској и српској кинематографији и снимамо кратки анимирани филм Роксанда. До сада сам продуцирао пет позоришних представа од којих је … И остали награђен са две Стеријине награде, а по представи Страх од лептира снимљен истоимени телевизијски филм.
Већ дванаест година излази геј магазин Оптимист и по први пут ове године смо се суочили са финансијским проблемима. Због тога смо били принуђени да покренемо кампању прикупљања помоћи, како бисмо наставили наш рад и штампање. Кампања још увек траје и како ми се чини бићемо успешни. Сматрам да је важно да Србија има геј магазин, јер је то чини јединственом у региону, а с друге стране доприноси побољшању информисања ЛГБТ популације. Магазин је бесплатан и дистрибуира се у штампаном и online издању.