Преминула мати Теоктиста, игуманија манастира Успења пресвете Богородице у Ђаковици
Игуманија манастира је постала 2009. године
Игуманија манастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, монахиња Теоктиста, преминула је након дуже и тешке болести, саопштила је Епархија рашко-призренска.
САМО У ЈЕДНОМ ДЕЛУ СРБИЈЕ ВЕДАР ЛЕТЊИ ДАН, А ОСТАТАК ЗЕМЉЕ НА УДАРУ НЕВРЕМЕНА: Већ током послеподнева се све мења
ДАНАС СЛАВИМО СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА: Овај светац помаже свима који на данашњи дан ИСПОШТУЈУ ЈЕДАН ОБИЧАЈ (ВИДЕО)
КАТАКЛИЗМА ИЗ ГРЧКЕ ПРЕТИ И СРБИЈИ?! Прогнозе нису добре: Јесен стиже и пре него што смо се надали, чувајте се!
Свету заупокојену Литургију са почетком у 9 часова служиће Епископ рашко-призренски Теодосије. У наставку Свете Литургије биће служено опело, након чега ће тело високопреподобне мати Теоктисте бити сахрањено у порти манастира у Ђаковици.
Мати Теоктиста, рођена је 12. јула 1936. године у ђаковичком селу Битеш од оца Павића и мајке Милице. Била је најмлађе од шесторо деце побожне породице Кастратовић. На крштењу, у храму, који ће скоро после осам деценија постати манастир њеног покајања, од кума црквењака добија име Полексија.
Непосредно по избијању Другог светског рата, њена породица прелази у село Загорје у беранском крају, где сестра Полексија (Пољка) завршава четворогодишњу основну школу, а затим и осмогодишњу у Беранама.
Гимназију са малом матуром завршава у Пећи, док је више разреде и велику матуру полагала у Вишеграду. Након тога у Тузли похађа тромесечни педагошки течај и седсм година ради као учитељица у Босни и Херцеговини. По повратку на Косово и Метохију одлази у Призрен и у међувремену ванредно завршивши Педагошку академију, наредних петнаест година ради као учитељица у околним школама Призренског округа.
У том периоду, три године је радила у албанској школи у драгашком селу Бродосавце, предајући српски језик албанској деци. Након двадесет и две године учитељског посла добија отказ, пошто није желела да се учлани у Комунистичку партију, бирајући Цркву и небеско пре земаљског.
Тада с благословом патријарха Павла, тадашњег епископа рашко-призренског, долази да живи при храму Успења Пресвете Богородице у Ђаковици, код својих кумова. Ту остаје посвећена Пресветој Богородици, која ју је молитвено крепила, наредне четири деценије, молећи се Богу, звонећи и чувајући светињу.
Године рата на Косову и Метохији 1998-1999, као и послератне године провела је уз своју цркву у Ђаковици у којој је пружала уточиште невољницима, храбрила народ, молила се уз сузе Богу да сачува народ и њен храм. У то време јој се придружило још пет старијих жена Српкиња из Ђаковице које су молитвено, под заштитом италијанског КФОР-а живеле при храму у Ђаковици, подносећи многе невоље и опасности.
Игуманија манастира је постала 2009. године.