ПРЕМИНУО ЛЕГЕНДАРНИ СРБИН: Век провео поред краљева, председника, маршала, удбаша и мафијаша! (ВИДЕО)

Слободан Бојовић / Извор: Фото: YoutubePrintscreen/Brainz ТВ

Друговао са Арчибалдом Рајсом, краљем Петром, Миланом Стојадиновићем...

Пре неколико дана у Чикагу је душу испустио легендарни Слободан Боба Бојовић (95), Београђанин светских манира, човек енциклопедија, сведок последњег века српске историје, коју је гледао изблиза или у њој директно учествовао.

УРОШ је последњи пут лоциран у Винчи, пронађен је његов чамац, али од њега НИ ТРАГА: Породица МОЛИ ЗА ПОМОЋ

ИНФЕКЦИЈА ПОНОВО ХАРА СРБИЈОМ! Дупло више оболелих, а на УДАРУ СУ СВИ: Заразна је и траје 21 ДАН!

Далибор запросио Тамару на Бајином наступу: Када је чуо одговор КНИНЏА ЗАГРМЕО ОВЕ РЕЧИ! (ВИДЕО)

Рођен надомак Топчидера давне 1924.године, Бобо је већ у раној младости, у првом комшилуку, упознао двојицу у то време најзнаменитијих Београђана, чувеног форензичара и осведоченог пријатеља сропског народа, Арчибалда Рајса и председника владе Милана Стојадиновића.

– Арчибалд Рајса сам упознао тако што сам долазио у кућу у којој је он живео, да се играм са децом из комшилука. Рајс је био један дивни, смирени господин, који је стално пушио лулу и био врло запослен. Или је нешто куцао на машини, писао, размишљао, а када би одмарао, гледао је нас децу како се играмо. Када је умро 1929.године то је био највећи догађај тог доба, пола Београда је дошло на сахрану - присећао се Боба Бојовић неких 90 година касније у документарцу који је о њему снимио Живојин Жика Петровић.

Из те ране младости упамтио је и сцену када је једне прилике стао на друм и зауставио једини аутомобил који је пролазио поред његове куће. Испоставило се да је то био аутомобил председника владе Милана Стојадиновића, коме је одмах било јасно о чему се ради, па је позвао малог Бобу да га провоза и на крају га одвео својој кући, која је била недалеко одатле.

-Ту сам упознао његову жену и две ћерке. Ћерке су биле дивне, нарочито млађа је била лепа, као и мајка, али је била веома уображена, тако да је било врло тешко са њима - говорио је Бојовић, унук великог војводе Петра Бојовића.

Зрело детињство и момачке дане провео је у центру града, где се преселила његова породица, окружен децом богатих властелина и познатих политичара тог доба. Из тог периода је и његова успомена на прво огледало које је видео у комшилуку, у данашњој Ресавској улици, 1928.године.

- На сваком од пет прозора у пет соба било је по једно огледало, које је могло да се помера лево-десно. Питао сам децу из те куће чему служе и они су ми открили да њихова баба намести огледала да у сваком тенутку види капију, тако да не мора да устане ако неко звони, већ слугама каже кога да пусте у кућу, а кога не. Иначе, предратни Београд је био нешто дивно, радиле су кафане, људи су се забављали, рађало се пуно деце. Куће се нису закључавале јер није било потребе. Ако сте некога преварили, украли нешто, могли сте слободно да иселите из Београда, нисте могли да успете. Ја се из тог периода сећам само једног убиства - казивао је пуно година касније Слободан Боба Бојовић.

Да ли знате за шта је намењен мали џеп на фармеркама?

НАШЛА СЕ У КАНЏАМА ПРОСТИТУЦИЈЕ: "Питали су ме да ли хоћу да се скинем сама или да ме они скину''

РАДЕТА СУ СПАСЛИ ОД СМРТИ, РАТОВАО ЈЕ НА КОСОВУ И У ВУКОВАРУ: Сада је пронађен болестан у тешкој немаштини!

Рат је дочекао у згради у Улици кнеза Милоша, у којој је доскора била америчка амбасада. Међутим, чим су Немци окупирали Београд избачени су из стана у који су усељени официри Вермахта, којима су морали да оставе сав намештај и кревете, са са собом су смели да понесу само своје личне ствари. Дружио се у том периоду са децом чувеног трговца Бајлонија, по коме данас носи име један део Београда.

-То је било време када смо излазили у биоскопе, а нама деци идол је био глумац Мики Руни. Сећам се да смо, када се у Београду отворила продавница модерних шешира "Честерфилд", сви отрчали да купимо шешире какве је носио Руни. Он је био отприлике наших година и сви смо покушавали да га имитирамо. У то време смо организовали игранке-журове у клубу код Граде Бајлонија, а на њих је долазио млади краљ Петар, који је тада био регент, са његовом девојком Доликом Најдановић, која је много волела да игра - говорио је Бојовић, који је био велики љубитељ џеза и један од првих колекционара плоча у Београду.

- Кад је почело бомбардовање 6.априла, све је падало и рушило се, Београд је цео горео. После три-четири дана се мало смирило. Завладала је црна берза, на којој је могло све да се купи. Марка је била 14 динара, али су је Немци подигли на 20, а новчанице су штампали у камионима и онда куповали шта су хтели. Једног дана су дошли у фирму мога оца, све пописали и ликвидирали и то је био крај - сећао се тешких породичних тренутака.

Ослобођење памти по доласку руског официра, команданту батаљона чувених "каћуша", кога су сместили код њих на спавање.

- Иако смо му оставили слободне две собе, он је тражио да му простремо на поду трпезарије. Били смо изненађени његовом скромношћу. И остали руски војници, који су из правца Славије нападали Немце који су се утврдили у центру града, према нама су се врло пријатељски понашали. Кад је Београд ослобођен, распоређен сам у ауто-чету. Из фабрика око Београда довозили смо робу за војску. Једно вече су нас позвали да изнесемо ствари из једне куће. Када смо то радили, углавном се из кућа носиле скупоцене, вредни комади, намештај, слике, кристал, есцајг, а то се све односило у команду града Београда, у једну огромну собу која је била пуна тих ствари. Касније су се одатле снабдевали руководиоци, долазили би ту и бирали када су усељавали у куће на Дедињу. Дали су нам адресу, а ја видим нешто ми позната…Испоставило се да је то била кућа Милана Стојадиновића. Била је празна још од 1943.године, јер је Стојадиновића Кнез Павле дао Енглезима, који су га после транспортовали на Маурицијус.

После тога одређен је да снабдева храном и потрепштинама неке куће које су биле под посебним мерама. Једна од њих је била је и кућа принца Ђорђа, који је био једини Карађорђевић који је остао у Југославији после ослобођења. Ђорђа је његов брат, краљ Александар, још раније прогласио лудим, али то није светло у коме га је упамтио Боба Бојовић из неколико разговора које је са њим водио.

-Био је скроз нормалан човек, интересовао се за неке ствари, постављао ми питања…

ПРИЧА ГАСТАРБАЈТЕРА МАРКА О ЖИВОТУ У БЕЧУ: Нема посла, све више криминала, олоши варају и мајку би продали за 10 евра

ПРИЧА ГАСТАРБАЈТЕРА МАРКА О ЖИВОТУ У БЕЧУ: Нема посла, све више криминала, олоши варају и мајку би продали за 10 евра

ПРЕМИНУО ПОЗНАТИ СРПСКИ ПОЛИТИЧАР: Био један од највећих бораца против фашизма!

СРБИЈА БРУЈИ О ЗАДАТКУ ЗА ПРВИ РАЗРЕД: Ни УЧИТЕЉИЦА не зна решење, а да ли ВИ ЗНАТЕ? (ФОТО)

Тих година породица Броз је окупирала Дедиње, а Бобо је познавао Терезу, супругу Титовог најстаријег сина Жарка.

- Она је тада раскинула са Ратком Дражевићем и почела да се забавља са једним мојим другом. Дражевића, који је тада био директор “Авала филма”, сам упознао у “Мадери”. Био је врло моћан човек, звали су га “југословенски Хауард Хјуз”. Био је велики женскарош и увек је покушавао да ми отме девојке, у чему баш и није успевао, али смо имали заједничких црти. Ти дани су били дани страха. Свако је могао да те ухапси за ружну реч. Кад чујеш нека кола испод прозора, одмах трчиш да видиш ко је, да нису дошла Удба по тебе.

– Ја сам био пријатељ са Ричардом Аленом, који је био шеф економске помоћи САД за Југославију. Године 1952. америчка Шеста флота је долазила у Сплит. Позвао ме је и отишли смо да гледамо носач авиона. Сплит је био пун београдских проститутки, које сам познавао, и које су дошле да дочекају америчке морнаре. И тако, дође носач авиона у луку, али полиција у међувремену похапси све проститутке. Мени су, пошто сам говорио енглески, прилазили амерички војници и питали ме: "Шта је ово, нема ниједне девојке, никад нисмо видели овакву луку?!" Шеста флота на крају оде, проститутке пусте из затвора, а оне право киод мене и почну да моле: “Дај позајми нешто да се вратим до Београда, молим те…”– последње су речи у другом делу документарца режисера Живојина Жике Петровића.

Нове ДИСЦИПЛИНСКЕ МЕРЕ у школама у Србији: Ове казне чекају ђаке који КРШЕ ШКОЛСКА ПРАВИЛА!

Одлазак НАЈПОЗНАТИЈЕ ПТИЦЕ у Србији: Ево шта је ДОБРИЛУ одвело у СМРТ! (ФОТО)

Последњи дани НАЈВОЉЕНИЈЕГ СРПСКОГ ГЛУМЦА: Умирао од рака, а увесељавао рањенике на ВМА (ФОТО/ВИДЕО)

Последњи, трећи по реду део филма, Петровић планира да објави ускоро, држећи се обећања датом Слободану Боби Бојовићу, да ће га објавити тек после његове смрти.

– Боба је био мој пријатељ и учитељ, невероватно сликовит и захвалан саговорник, кога сте морали да слушате као омађијани. Његова сведочења, проткана најситнијим детаљима којима је знао савршено да дочара краљевски ратни и послератни Београд, све те значајне људе које је сретао, звуче као филмски сценарији. Сати и сати приче телефоном летели су као секунде – он у Чикагу, заваљен у фотељу уз добру чашу вина, а ја у Београду, са свеском и оловком. Обожавао сам да учим и сазнајем од такве легенде. Знајући колико волим историјска истраживања пристао је да његове невероватне догодовштине забележим камером, те је тако настало право мало благо. Прве две епизоде су емитоване и пропраћене бројним коментарима и позитивним реакцијама, док је за трећу имао жељу да буде пуштена након његове смрти. Тако ћу и учинити када буде прошло 40 дана, каже за Сербиан Тимес Живојин Петровић.

А шта нас очекује у финалном, трећем наставку саге о великом београдском господину, Петровић само наговештава…

- Има ту свега, углавном о периоду након одласка у Америку 1962, где је годинама био главни менаџер у једном елитном ноћном клубу. Са председницима САД-а је био на „добар дан”, а са шефовима мафије на „лаку ноћ”. О свему томе он говори у трећем наставку филма, каже режисер Жика Петровић, и додаје:

- Слободан Боба Бојовић живеће вечно, јер умро је само онај ко је заборављен.

КАКАВ ПОДВИГ ЛЕКАРА У ТИРШОВОЈ! Извршена прва трансплантација тестиса у Србији, ДРУГА У СВЕТУ!