Преминуо угледни доктор Ђурић: Деценијама лечио људе, пријатељи и колеге се потресним речима опраштају од њега

Лозничане је јутрос затекла тужна вест.

Здравствени центар саопштио је да је преминуо њихов суграђанин, угледни лознички лекар, специјалиста неуропсихијатар, примаријус др Момир Ђурић (1950–2026). Рођен у Доњој Љубовиђи код Љубовије, Ђурић је животни и професионални пут посветио медицини, знању и људима.

Као дете се са породицом преселио из кршевите љубовијске области у плодну мачванску равницу, где је провео већи део детињства и младости.

Богат пут школовања, прва љубав и професионализам

Средњу медицинску школу завршио је у Шапцу са одличним успехом, након чега је уписао Медицински факултет у Београду, који је завршио 1974. године, пре рока. Током студија упознао је своју будућу супругу Наду, са којом је започео заједнички животни и професионални пут.

Специјализацију из неуропсихијатрије завршио је на Медицинском факултету у Београду 1981. године.

Своју лекарску каријеру започео је у Дому здравља у Власеници. Недуго затим прелази у Здравствени центар "Др Миленко Марин" у Лозници, где заједно са супругом наставља свој професионални развој. Врло брзо је са супругом Надом постао цењен и поштован лекар, али и важан члан лозничке заједнице, где је стекао бројна пријатељства која су трајала читавог живота.

Све до краја остао у Лозници

У лозничкој болници је најпре радио као лекар специјалиста, а од 1991. до 1995. године био је начелник Службе за неуропсихијатрију. Након поделе службе, од 1995. године постаје начелник Службе за неурологију Опште болнице у Лозници, на чијем челу остаје до одласка у пензију, четврт века.Током година, стекао је звање примаријуса, био је дугогодишњи члан Српског лекарског друштва, Лекарске коморе Србије и Удружења неуропсихијатара Србије. Аутор је и коаутор више од 30 стручних и научних радова објављених у земљи и иностранству.

"Био је човек чврстог карактера, бритког ума и велике дисциплине"

Поред клиничког рада, више деценија био је судски вештак из области неуропсихијатрије при судовима у Лозници и Шапцу, а годинама је био и ментор лекарима на специјалистичком стажу.

Важио је за изузетног дијагностичара и стручњака коме су се колеге и пријатељи често обраћали за савет и мишљење. Био је човек чврстог карактера, бритког ума и велике дисциплине. Фокусиран, организован, доследан и истрајан у свему што је радио, такав је остао до самог краја. Пријатељи су га памтили и као човека ведрог духа који је волео шалу и дружење.

Иако је медицина била његова основна професија, имао је широка интересовања и богато знање о свету. Посебно су га занимале историја, филозофија, политика и географија. Разговоре је често обогаћивао латинским цитатима, мислима великих филозофа и народним изрекама.

- Ако бисмо желели да изаберемо једну изреку која га најбоље описује, то би била "Рес, нон верба" - дела, а не речи. За собом је оставио сина Синишу, ћерку Милицу и унуке Страхињу и Ариана, које је неизмерно волео - саопштио је Здравствени центар Лозница.