Први мај није само за роштиљ: Жене тада раде нешто што нико не сме да види - верује се да призива вечну љубав

Народ смо коме не треба неки посебан повод ни за припрему богате трпезе нити за славље а посебно не за дружење. То се поготово односи на пролећне и летње месеце када са драгим људима и "иће и пиће", музику и дружење волимо да боравимо напољу, по дивном сунчаном времену, негде крај реке, у шуми, на ливади или планини. Е један празник се од других издваја управо по томе - славимо га у природи. Та светковина - Први мај, Међународни празник рада (али и дан касније) познат је по супротности од тога - већина људи не ради. Али, шалу страну, ево мало подробније приче о томе зашто, од кад и како славимо овај дан/дане. За Телеграф о томе говори Јасна Јојић, новинар и публициста антропологије и етнологије.

Уранак, хедонизам, ритуали

- Првомајски уранак (који се и даље, сада већ спонтано организује по целој Србији, од Палића, преко београдских излетишта, до Власинског језера), није, како већина верује, још једна од комунистичких разбибрига коју је усталио Јосип Броз Тито, у свом омиљеном месецу мају. Уранак на коме се одлази у природу у бербу биља и на ком се пале ватре поред којих се до касно у ноћ плеше и пева и моле се божанства за здравље и обиље, народни је обичај, стар неколико хиљада година који се попут ритуала изводио на простору Европе - указује Јасна Јојић.

Што се тиче обичаја који се везују за овај дан, ваља се, каже саговорница, пре зоре отићи у природу, сакупити гране и запалити ватру.

Кад је реч о храни, иако већина људи преферира роштиљање, у принципу треба тог дана припремити и неко јело у котлићу, па онда на ражњу испећи неку животињу заклану претходног дана, као жртву Створитељу.

- То би био прави знак величања пролећа, цвећа и природе и захвалност на топлоти и храни. У Тимочкој крајини се под утицајем тамошњих Влаха и њихових традиција, и данас изводи ритуали бацања љубавних чини, кад се током поноћне светковине девојке ишуњају, и у шуми бацају љубавне чини не би ли се удале и имале пород. Те чини углавном се изводе уз бајалицу посвећену звезди Венери која се иначе, услед проласка зимских облака и магле, Првог маја обично јасно види на небу. Ритуал се наставља у зору, кад се иде на извор да се умију под првим зрацима сунца у дану који дели мрак од светла, хладноћу од топлоте и мртвило од живота - објашњава Јојић.

Први мај је специфично важан за девојке због обичаја да оне од гранчица направе кошарице, а потом их напуне ливадским цвећем које касније суше и користе као амајлију. По мрклом мраку, рачно у поноћ између 1. на 2. маја, сакупља се папрат, обично с дрвета храста, која служи за заштиту од злих утицаја и за откривање скривеног блага.

Келти, Власи, Вештице

Иначе, Први мај дубоко је укорењен цивилизацијски и кроз време, те су преци Европљана, Келти (како то данас већ многи истраживачи тврде), овај су дан називали Белтане, или касније Белтанфест.

- У раном средњем веку, у ноћи између 30. априла и 1. маја, људи би одлазили у шуме и играли коло око Мајског дрвета. И данас, у Тимочкој крајини где су се пагански обичаји задржали у својој изворној форми (коју чувају Власи), усред неког планинског села постави се дрвени стуб који симболизује Мајско дрво, окити се разнобојним крпицама и слаткишима, па се око њега "вијоре" девојке држећи се за руке и призивајући шумске виле да им се придруже - наводи публициста антропологије и етнологије.

Према тврдњама антрополога, тај обичај је оставштина времена пре Христа, који се посебно празновао све до раног средњег века, кад је хришћанство преузело примат. Тада су свештеници овај распрострањени ритуал и на Балкану и широм Европе почели да везују са Сотоном и вештицама.

Посебно ругање било је усмерено ка обичају да девојке током плеса скидају неку од разнобојних крпица. Тврдили су догматици да то вештице, плешући око стуба, скидају црвену ради крви, мада је стих које су девојке певале био: "Узимам црвену за здравље". Ипак, римокатоличка инквизиција и укори византијске цркве на овим просторима, нису спречили девојке да се и даље окупљају и скидајући крпице које су као амајлије чувале целе године, и узвичу: "Убрала сам зелену, узела сам за мужа природу", или "Узела сам плаву, с неба сам скинула звезду малу".

Дакле, ни православној ни ватиканској цркви вековима за руком није полазило да угасе овај пагански обичај. С друге стране, још већи куриозитет је што га нису ни присвојиле. Јер, хришћанство је, буквално, све значајне датума везане за рођење, смрт или васкрс Христа, а и многе друге празнике попут Духова, устоличила на дане кад је пагански народ славио своје велике светковине у част природе. Једино је Први мај остао да виси, па су га зато преузели комунисти.

Од Дана Белтане до Празник рада и Робина Худа

Први мај нису обележавали само Келти и Словени. Зато антрополози и мисле да се овај дан празновао још у време Персије и древног Египта. Јер празник су на свој начин, али опет пикником у природи, прослављали и Римљани, величајући тада Богињу цвећа Флору.

У Северној и Централној Европи, ноћ уочи Првог маја се већ 13 векова сматра великим празником. Она се назива Валпургина ноћ и посвећена је светој Валпурги. Многи у Финској, Холандији, Шведској, Естонији, Летонији и Немачкој и данас излазе у поноћ 30. априла на 1. мај, пале ватре и пеку ситне животиње у част Валпурги која се родила 710, била часна сестра и као мисионарка из Енглеске дошла у Немачку. Умрла је 779. године оставивши за собом дела због којих су је прогласили светом. У ноћи пред 1. мај њене су кости ексхумиране, па је ово касније постао и њен црквени дан.

Интересантно је су једини европски народ који нема миленијумску традицију прославе Првог маја - Енглези. Они су, зато, у раном средњем веку осмислили да нај тај дан славе рођење Зеленог човека, односно Робина, који је касније постао лик племића Робина Худа, хуманисте који отима од богатих да би дао сиромашнима. И данас у многим локалним срединама у Великој Британији, пред 1. мај украшавају се куће и пале ватре, пева се и пије до дуго у ноћ.

Чикашка радничка револуција

Пред крај 19. века, једним изванредним историјским догађајем, Први мај је поново устоличен као дан кад маса излази на улице и на неки начин дивља. Све се десило у Чикагу где су радници, понесени књигама Карла Маркса и Фридриха Енгелса, тражили рушење тек оформљених крупних капиталиста и диктатуру пролетеријата. Месецима су агитовали тражећи да живе по принципу три осмице – осам сати рада, осам сати сна и осам сати слободног времена. Уочи 1. маја 1887, њих 50.000 већ је било у штрајку, а нових 30.000 придружило им се следећег дана - наводи Јасна Јојић.

Последица тога био је застој већег дела чикашке производње, а како у енциклопедијама објашњавају историчари, страх од насилних класних сукоба обузео је град, мада су 1. и 2. маја демонстрације су биле мирне.

- Међутим, већ у понедељак, 3. маја, избила је туча у којој су учествовале стотине људи. Било је тек нешто мало модрица, јер су синдикалци спречили "штрајкбрекере" без посла да уђу и заузму места штрајкача у фирми "Мек Кормик Рипер". Међутим, многобројна и добро наоружана полиција брзо се палицама и ватреним оружјем умешала како би повратила ред, а онда су убили четири члана синдиката и повредили још десетине. Побеснели због злочина полиције, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом, позвала је раднике да се и сами наоружају и у уторак увече 4. маја учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет. Изгледало је да су демонстрације са само 3.000 људи биле потпуни промашај. Али, пред крај, особа чији идентитет никад није утврђен (верује се да је у питању полицијски агент, провокатор) бацила је бомбу која је убила седморо и ранила 67 полицајаца - каже саговорница.

Након тога, указује она, хистеричне градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт без валидних доказа. Тако су 11. новембра 1887. четворица, укључујући Парсонса и Спајса, погубљени иако тужиоци нису нашли ко је и како бацио бомбу. Умрли су због својих речи, не због својих поступака, па се 250.000 људи постројило дуж улица Чикага док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, како би изразили своју посрамљеност овим великим судским промашајем и своју солидарност са неправедно погубљеним радницима.

Празник свих земаља од 1989.

Најзад, на Првом конгресу Друге Интернационале, одржаном 1889, одлучено да Први мај буде заједнички празник свих земаља, на којима радничка класатреба да манифестује јединство својих захтева и своју класну солидарност.

И од тада се, дакле, већ 136 година, сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација. За раднике и синдикалисте широм света, Хејмаркет је постао симбол потпуне неједнакости и неправде капиталистичког друштва.

До данашњег дана, како у нашој земљи, тако и у целом свету, тај дан се обележава као велики државни празник.

Извор: Телеграф