"ПУН МИ ЈЕ КУ**Ц БИО ЊИХОВОГ ЈАУКАЊА НА ЖИВОТ!" Исповест Српкиње која живи у Немачкој, у ОВИМ тренуцима жели да се врати кући
Да ли сунце туђег неба боље греје?
Велики број Срба живи ван граница наше земље, а главно питање које се увек намеће јесте колико је њима тамо заиста боље и има ли среће ван своје домовине?
"ЛЕШЕВИ ЈОШ УВЕК БИЛИ ТОПЛИ" Живи кренули из свемира, а слетели МРТВИ - тело једног открило да су због ове ГРЕШКЕ су погинули (ВИДЕО)
На друштвеној мрежи "Reddit" појавило се једно занимљиво питање и веома заинтригирало кориснике ове мреже и изазвало велики број коментара.
- Већ неколико година живим ван Србије и неретко се намеће мишљење како се мени ето нешто посрећило или како је "тамо" бања. Волела бих да чујем како ви доживљавате одлазак из Србије и шта мислите о људима који живе ван?
Полемика је врло брзо почела, а различити одговори су се низали редом.
- Стриц и стрина су ми у Немачкој већ 20 година, сестра и зет у Канади. Овог лета смо коначно били сви заједно код куце и Бога ми нажалили су се и једни и други. Пун ми је к… био њиховог јаукања на живот тамо, и увек би се то заврсило са "јао, ћути немој да се жалис, екстра ти је овде код куће. Нисам се жалио - гласио је један од коментара.
Некако се намеће и мишљење да мора стриктно да се одлучи шта ће да се хвали, а шта ће да се куди.
- Оно што морам да приметим је да код нас постоји тај снажни доживљај гастарбајтера као неког ко је "издао" (можда мало прејака реч), и онда нема право да прича било ста негативно о мајци Србији, или ако случајно крене да упоређује па нешто негативно каже о земљи домаћину обавезно буде "па што си онда отишао". Видим изражено црно/бели начин посматрања на ствари - пише у коментару.
Управо је одлажење у обе крајности – глорификовање живота у иностранству са једне стране, односно јадиковање над својом судбином у туђини без намере да се вратите са друге стране, разлог зашто не може да се сагледа реална слика живота “овде” и “тамо”.
Исповест Жељане
Жељана Величковић 25-годишња је девојка која је пре три године одлучила да спакује кофере и своју срећу потражи у Франкфурту. Након што је у почетку ишла на шему “три па три”, односно три месеца у Немачкој, па три месеца у Србији, убрзо је одлучила да среди папире и настани се “за стално”.
- Када сам завршила средњу школу, знала сам да нећу покушавати да студирам јер нисам видела себе у Србији у некој даљој будућности. Имам рођаке у Немачкој, па сам у почетку одлазила код њих у госте и тада сам само потврдила да је Немачка место где желим да живим - започиње своју причу Жељана.
Она је објаснила и да је кључни моменат одлучивања да се одсели у иностранство било незадовољство на последњем послу који је овде радила и отказ који ју је натерао да размисли да ли жели даље да покушава да се бори овде или је, једноставно, дошао моменат да окуша срећу "тамо далеко".
- У једном моменту ми је "прекипело" на тадашњем послу и одлучила сам да дам отказ. Преко агенција сам убрзо пронашла понуде за рад у Франкфурту у једном кафићу и без размишљања сам отишла. Остала сам први пут три месеца, вратила сам се кући, али сам тада схватила да овде није више моје место и да ми недостају мој стан, мој посао, али и пријатељи које сам тамо стекла - наставља своју причу ова девојка која је сада већ две године "трајно" настањена у овом немачком граду на Мајни.
Породица и пријатељи које је овде "оставила" јој често веома недостају, поготову када су празници, рођендани или остали поводи којима би желела да присуствује, али је даљина онемогућава.
- Дођу некада дани када ми буде јако тешко и када пожелим да пошаљем све доврага, спакујем кофере и вратим се кући. То су моменти када сам болесна, када је Бадње вече, Божић... Ипак, када ме прође тај тренутак слабости, "саставим се" и наставим даље - поверава се Жељана о тешким тренуцима.
- Да се разумемо, ја веома волим своју земљу. Ту сам рођена, одрасла, ишла у школу, ту је све оно што је истински моје. Међутим, овде сам се уклопила, одговара ми систем и то потврдим сваки пут када дођем кући. Волим да дођем, волим да видим своју велику породицу и пријатеље, али на одређени период. Надам се да ће и моја породица моћи чешће да долази код мене у будућности и онда знам да ће све бити лепше и лакше - каже Жељана Величковић за крај.