"Само захваљући Богу, вратила сам се жива" Душица отишла да ради у Немачку па прошла кроз прави пакао: Свануло ми је кад сам се докопала Србије

- Само захваљујући Богу, вратила сам се жива. Да ли сам и здрава још нисам сигурна, мораћу да потврдим, али своју причу делим за наук другима - причала је тада Душица...

Њена прича почиње маја 2019. године, када је на слави њених родитеља сусрела рођаку која јој је понудила, чинило јој се, јединствену прилику.

- На слави сам се срела са својом рођаком Драганом. Она ми је напоменула да њена кума Сања и њен супруг, по струци машински инжењер, живе у Немачкој и да им је потребна помоћ око детета. Дете које бих чувала има две године, а обезбедили би ми плату, храну, смештај као и трошкове пута и осигурање. Оклевала сам искључиво због терапије коју добијам на Институту за реуматологију у Београду. Размишљала сам о томе, док је Сања инсистирала да пођем и да останем шест месеци иако са српским пасошем имам право да боравим највише 90 дана у комаду. Уверавала ме је да не треба да бринем јер она наводно има неку везу на граничном прелазу у Хрватској, као и да ће она сносити трошкове евентуалне казне коју бих могла да добијем. Након што сам својој лекарки објаснила ситуацију, одобрила ми је да отпутујем на три месеца - причала је она.

После много перипетија и разговора са Сањом како би се ускладили термини, пао је договор да Драгана дође у Немачку крајем августа и остане до првог октобра, па да потом сви заједно дођу аутомобилом у Србију на седам дана, где ће сви позавршавати своје обавезе у Србији, а потом се опет сви заједно вратити у Немачку где би Душица требало да остане до Ускрса наредне године.

Сања је Душици такође напоменула да она и супруг имају месечна примања од око 10.000 евра, те им финансије нису никакав проблем.

- Дан мог поласка смо потврдили 18. августа, и то тако што ми је Сањин супруг резервисао и платио карту за 25.8. на стајалишту код Сава Центра, с поласком у 00:05. Послали су ми карту мејлом и више пута нагласили да је полазак у недељу увече. Ни ја, као ни они, у тој гужви, нисмо уочили да је карта за суботу, а не недељу увече, а ја сам уплатила и осигурање од 4.000 динара за шта су ми они обећали да ће ми рефундирати. Тек када сам покушала да се укрцам у аутобус, возач ми је указао на то да моја карта важи за претходни дан. Покушала сам да контактирам Сању, али она више није била на мрежи, па сам се вратила кући.

- Сања је поруке видела тек сутра ујутро. Сањин супруг опет ми је резервисао карту за Манхајм. Тако сам 26.8. опет кренула на пут, из Београда преко Загреба па до Немачке - каже Душица.

Нема туширања док не устану 

После много преседања и кашњења због редова вожњи аутобуса, што је, каже, наљутило Сању, Душица је напокон једва стигла у Лудвигсхафен, што је био коначни циљ. Стигла је око пола три изјутра, а на станици ју је дочекао Сањин супруг.

- Сви су спавали и он је одмах отишао да спава. У њиховој спаваћој соби је велико купатило. Дакле, нема туширања док не устану, а ја сам уморна и знојава са пута, док је напољу 30 степени.

У малом ходнику је мање купатило коме сам имала приступ, а које има само лавабо и шољу. После три дана константног седења, коначно сам се макар опружила мало, у нади да ћу се ујутро истуширати и мало доћи себи. У пола девет су сви устали, међутим, одмах су наставили са својим обавезама, те није било времена да урадим то што сам планирала. Сања је старијег сина од 10 година испратила на екскурзију а ја сам одмах преузела бригу о млађем, због ког сам и дошла.

Тек око три поподне успела сам да се коначно и ја окупам. Сања и њен супруг жалили су ми се на прошлу дадиљу која их је сваког часа зивкала телефоном и молила да изађу с посла. Код мене, њихов син Иван имао је врхунски третман и увек сам знала како да га умирим, нахраним и све остало. Радила сам и многе друге ствари које ми нису у опису посла.

Кувала сам иако то није био договор. Све у свему, имала сам дневно око два сата слободног времена и то сам углавном проводила седећи на степеницама згреде, плачући и одбројавајући дане до повратка у Србију - каже Душица, додајући и да је договор био да ће она спавати на каучу у дневној соби која, како су јој рекли, није прометна.

Излази из стана

Међутим, испоставило се да цела породица тамо борави док не крене на спавање, око поноћи, те је Душица константно била исцрпљена.

Први озбиљан сукоб настао је када се Душица Сањи пожалила на лош третман који добија од њеног старијег сина.

- Ти си знала да ја имам двоје деце и да мораш да водиш рачуна о њима? - рекла ми је и оставила ме у шоку јер смо се јасно договориле да је моја обавеза само млађи, Иван. Када сам јој то и рекла, дрекнула је на мене:

- Одмах иди! Излази из стана!

То сам и желела да урадим, али Сањин супруг ме је преклињао да их не остављам на цедилу па сам попустила. Неколико дана касније, сазнајем да је мој супруг имао тешку саобраћајну несрећу, али је на сву срећу он остао жив. Сања се уопште није узрујавала због тога, већ је само хладно прокоментарисала: "Па ето, макар је жив". Остала сам фрапирана - прича Душица.

- Сања је из мене исцедила и последњи атом енергије, а онда смо коначно сели у кола и кренули кући. Свануло ми је кад сам се докопала Србије. Радила сам за плату од 500 евра, далеко испод тржишне цене, јер је она мислила да сам бедна. Далеко од тога, бојим се да се из ове приче види ко је бедан. На крају, остали су ми дужни око 150 евра. Када сам их путем Vibera културно питала за то, прво ме је блокирао Сањин муж, а потом и Сања пар дана касије - завршава Сања.

Своју причу решила је тада да подели са људима како би скренула пажњу на опасности рада на црно у иностранству, па чак и када иде преко познатих особа.

Србија Данас/Курир