ШАПУЋУ, ДА ИХ "ВРАГ НЕ ЧУЈЕ": Језива прича о цркви Пресвете Богородице у којој се нико не венчава (ВИДЕО)
Црква је подигнута крајем 14. века
Црква у којој се нико не венчава, не крсти и на литургију ретко иде, налази се само два километара од Трговишта, на крајњем југу Србије. Само место где је црквица посвећена Пресветој Богородица зове се, никако случајно, Вражји камен.
СТЕВАН (84) БЕЛЕЖИ СВАКИ ТРЕНУТАК КАМЕРОМ: Без фотоапарата ни у продавницу не иде, а за све има једну битну поруку
ПРОТИВ ОВИХ НАПАСТИ НИШТА НЕ ПОМАЖЕ: Колико су опасне смрдибубе и да ли бринути због њиховог "мириса"?
ПОТКОВИЦА КОЊА КНЕЗА ЛАЗАРА: Чудан доживљај на путу за Косово
До Вражјег камена се лако не стиже, путници-намерници су суочени са каменим вијугавим путем који се пружа кроз шумовите пределе уз кањон реке Пчиње. У близини сеоцета Доња Трница налази се својеврсни музеј на отвореном – куће од камена, блата и прућа, десетак камених купа високих педесетак метара и црква.
Архитектонско чудо, смештено на врху једне од највиших купа. По предању, подигнута је пре манастира Прохор Пчињски, а на основу архитектуре и живописа процењује се да је изграђена у периоду између 1350. и 1380. године.
Пад у провалију
Подаци из Епархије говоре да је подигнута крајем 14. века, уз благослов цара Душана и да ју је подигао његов зет, српски властелин Дејан Марковић.
Једна од најживописнијих легенди коју Пчињани препричавају са извесним страхопоштовањем, обично је и шапућу да их „враг не чује”, везана је за немили догађај због чега се у цркви од тада људи не венчавају.
Заволели су се младић и девојка из овог краја и одлучили да се венчају баш у црквици на Вражјем камену, где су у тајности размењивали прве пољупце, пошто њихови родитељи нису одобравали ту везу. Девојка беше сиромашна лепотица, а он син јединац из богате куће. Млади су одлучили да се, упркос противљењу родитеља, закуну у вечну љубав баш пред олтаром ове црквице. Родитељи нису имали куд, те су решили да направе свадбу каква доликује. Када су, по завршетку обреда венчања, младенци изашли из поменуте цркве и узјахали, како традиција налаже окићене коње, младожењин коњ се уплашио свадбарске музике, појурио према провалији и сурвао се, заједно са младожењом на леђима. Видевши то, млада је скочила са свог коња, потрчала према литици и без размишљања са ње скочила.
У име љубави
Јаук за младим, тек венчаним паром, заменио је певање сватова, а народ се никада више није венчавао у тој цркви која, кажу, „није за радост грађена”.
Након трагедије која је ушла у легенду, када су два млада живота завршила у провалији, мештани су се присетили још једне приче која се са колена на колено преноси, а тиче се саме изградње црквице.
Годинама се зидала црква поред реке, али све што би мештани преко дана саградили, ђаволи би током ноћи односили и остављали на Вражјем камену. Наводно су били љути на сељане, јер их нису довољно поштовали. Како год, на Вражјем камену остала је црква, док се поред реке, како кажу, није дало да никне светиња.
Упркос легендама и причама о томе како је ово место уклето, у народу се проширило и веровање да боравак у овој цркви лечи неплодност. Верује се да Бог даје децу свима који походе цркву у име љубави тек венчаног пара који је, како легенде кажу, страдао, а да порода није имао.