СОКОБАЊА КРОЗ ВЕКОВЕ: Ево које су све цивилизације обележиле ово српско благо
Сокобања кроз историју.
Остаци најстаријег људског насеља у Сокобањи потичу из периода неолита и откривени су на налазишту Требич.
На подручју Сокобање пронађени су материјални остаци, докази који сведоче о томе да су са првом појавом сталних места пребивалишта, људи населили овај простор. Ипак то нису били први људи који су живели или макар посећивали на ову територију, имамо још старије трагове на локалитету који се данас зове Пећурски камен.
БОВАНСКО ЈЕЗЕРО - РАЈ ЗА РИБОЛОВЦЕ: Ако сте се упутили ка Сокобањи ову дестинацију обавезно посетите
ДУХОВНИ ХРАМ У СРЦУ СОКОБАЊЕ: Црква Светог Преображења
Археолошким ископавањима је откривено да постоје материјални остаци на дубини од 4 метра које је користио неандерталац попут камених ножева као и остаци некадашњих огњишта.Остаци који су пронађени нам говоре о њиховом постојању још 50 миленијуме пре нове ере и уједно су најстарија сведочанства о постојању људи на овим просторима.
Маркова пећина је археолошко налазиште у близини Сокограда који нам даје доказе о томе да су људи овде боравили и у периоду око12 хиљада година пре нове ере. Осим остатака који сведоче о постојању људи пронађени су и фосилни остаци неких праисторијских животиња.
Археолошко налазиште Поповица, на десној обали реке Моравице, везано је за бронзано доба. Пронађени су остаци који говоре о насељу из тог периода као и тунел изграђен у праисторији који представља земљану гробницу.
Са сигурношћу можемо рећи и да је у време Римске империје лековитост сокобањских извора сигурно била откривена и коришћена. Римљани су се населили на овом подручју почетком наше ере када су покорили Мезе и основали нову провинцију Мезију и били су први који су овде саградили лечилиште.
Ток реке Моравице био је окосница око које се одвијао жив саобраћај за време Римске власти. Дуж њене долине постојао је пут који је повезивао важне делове Горње и Доње Мезије. Овом трасом су се углавном кретали римски војници који су чак и на походима желели да сачувају основне вредности римског начина живота тако да су дуж ових путева била грађена лечилишта свугде где је било лековитих извора.
Освојивши неко подручје Римљани нису усвајали навике и обичаје тамошњег становништва већ су ширили свој утицај и културу, прилагођавајући друге свом начину живота. Тако су одмах препознали природне потенцијале овог краја у виду лековитих извора и почели да их користе за лечење оболелих и рањених, али и за одмор и уживање здравих.
Купање у јавним купатилима је било изузетно важно за Римљане, представљало је део њиховог друштвеног живота у тој мери да се у Риму трошило и до 1400 литара воде дневно по становник.Купалишта су била места за окупљање, дружење и забаву тако да није чудно сто су баш Римљани били ти који су први искористили лековите воде Сокобање и изградили прва купатила.
Из периода владавине Римљана у Сокобањи имамо гробнице које потичу из другог и трећег века нове ере, украсне предмете попут дугмади и прстена као и предмета израђене од бронзе који су се користили у козметичке сврхе. Важни археолошки локалитети на којима је нађен највећи део предмета су Требич и Сокоград. Неоспорив и најочигледнији доказ римске власти на овом простору су остаци римског купатила на којима је касније сазидано Турско купатило – Амам.
Постоји и легенда у виду усменог предања о томе како је Требич добио име. Наиме, она каже да су Римљани више пута покушавали безуспешно да заузму Сокоград. Када су схватили да неће успети, покушали су да се послуже лукавством, променили су ток реке Моравице у покушају да поплаве Сокоград. Међутим, брана је поустила и уместо да поплаве Сокоград вода се излила и поплавила њихову насеобину и тако је то насеље Требић добило назив.
У току свог вишевековног постојања ово насеље било је познато под именима: Бања, Бањица, Варош - бања, Велика бања, Алексиначка бања и Сокол бања. За подручје сокобањске котлине карактеристичан је већи број археолошких локалитета као и предмета материјалне културе, који сведоче о бурним збивањима на овом простору током историје.
Први трагови насељености на територији општине Сокобања су из средњег палеолита. Екипа археолошког института из Београда, вршећи ископавања на локалитету "Пећурски камен" је на дубини од 4м у пећинским седиментима пронашла трагове неандреталског човека. Покретни материјал се састојао од камених ножева и трагова огњишта и његова старост процењена је као епоха средњи мустеријан, односно 50000 година пре нове ере.
Трагови насељености из горњег палеолита пронађени су на локалитету "Маркова пећина" недалеко од Сокограда у клисури Моравице. Фосилни остаци (остаци пећинског медведа), као и трагови материјалне културе сведоче о животу човека на овом простору у периоду последњег леденог доба, односно 12000 година пре нове ере.
У доба неолита на тлу Сокобање постојала је људска насеобина, о чему сведоче научна истраживања и археолошки налази на локалитету "Требич". Археолошком проспекцијом утврђено је постојање енолитске градине (бакарно доба) на локалитету "врелска чука", непосредно поред извора Моравице.
У археолошкој карти Србије локалитет Поповица, на десној обали реке Моравице у непосредној близини Сокограда, је означен као бронзано добска градина, односно насеобинска структура у чијем подножју се налази тунел (праисторијска гробница сачињена од насипа земље) која је импресивних димензија. У атару села Шарбановац, на на југозападним падинама Ртња, приликом копања бунара, пронађена је остава из бронзаног доба.
Трибали, највеће и најмоћније племе у средњем делу Балканског полуострва, Скордисци и Мези кретали су се овим подручјем, које крајем И века освајају Римљани. За њихово вишевековно господарење на овим просторима везују се остаци римског друма и Сокограда у чијем су темељу пронађени остаци римских зидина са водоводним цевима.
Крајем XII века, средњовековна Србија, у сталној борби са Византијом и Бугарском, проширила се до ових крајева, пошто је Стефан Немања са својом браћом Мирославом и Старцимиром освојио Ниш. После победе краља Милутина над Шишманом, бугарским господаром Видина 1291. године, долина Тимока је припадала српској држави. Појавом Турака и њиховим освајањем Видина 1398. године, и стварањем видинског санџака, сви крајеви источне Србије, па и сокобањски, падају под власт Турака.
По записима познатог турског путописца, Евлије Челебије, Бања је 1663. године имала 200 кућа покривених дрветом, 6 џамија, 2 омања хана, 2 турске основне школе и медресу - верску муслиманску школу. У њој се налазило јавно купатило, које је у то време било импозантна грађевина. Купатило је било са куполама покривеним оловом. У оваквим купатилима лечили су се и опорављали болесници из Мале Азије и Турске.
Сокобања за време владавине Османлија
За време владавине Немањића Сокобања није била изграђивана нити је у њу улагано јер као и свугде средњи век и на нашим просторима акценат стављао на религију и духовност а не на лечење и телесна уживања. Може се рећи да су у овом периоду историје били потпуно запостављени природни потенцијали које је поседовала ова бања јер су владари своју пажњу и средства усмеравали на изградњу манастира, цркава па и неких објеката за лечење али искључиво у оквиру верских објеката. Свакако ни сталне борбе око престола и сукоби који су постојали међу самим потомцима Стефана Немање нису омогућавали ни једном владару да се опусти и посвети тада маргинализованом значају лековитих извора и римских купатила.
У период након битке на Косову до освајања Сокобање, овде су уточиште од Турака пронашли и Јермени који су 1392. године саградили манастир Јерменчић. Постоје две верзије о томе како су се Јермени дошли и подигли овај манастир посвећен архангелима Гаврилу и Михаилу. По првој, они су били припадници вазалне турске војске који су морали да учествују у косовском боју, да би се касније одметнули од Турака. По другој, то су били монаси из Јерменије који су у бегу од турске војске дошли до наших крајеве и пронашли овде своје уточиште. Овај манастир дуго није био познат широј јавности будући да су Турци освојивши Сокобању протерали калуђере а манастир спалили и опљачкали.
Од писаних историјских извора где се децидно помиње историја Сокобање, од великог значаја је биографија Константина Филозофа у којој он говори и о унтрашњим сукобима турске власти на овим просторима. Тадашњем султану Муси, сину Бајазита, супротставио се један од првих турских намесника на овом подручју, турски феудалац Хамза. Сукоб између султана и одметника се одвијао почетком XV века и завршен је Хамзиним поразом. Негде у овом периоду дошло је и до рестаурације римског купатила и изградње турског Амама.
Собобања је била од значаја Османлијама али и њиховим главним противницима на Балкану, Аустријанцима. Она је потпала под власт Хабзбурске монархије у два наврата и оба пута су турске власти успеле да је врате у окриље своје државе. Турска превласт на овом подручју требала је бити дефинитивно је потврђена и учвршћена Пожаревачким миром који су турске власти склопиле са Венецијом и Аустријом 1713. године. Тај се мир ипак није био испоштован од стране Хабзбурговаца који су је већ 1737. поново напали и освојили. Њихов успех био је кратког даха јер су Османлије одмах одреаговале и она се ускоро опет вратила под окриље Османског царства.
У то време, Сокобања је била насељена већинским делом турским живљем. Оно је чинило око 85% од укупног броја становника и било насељено у подручјима, махалама удаљеним од српског становништва код Врела. Као центар кадилука Сокобања је представљала веома живо место са развијеном трговином, о чему сведоче историјски списи познатог турског путописце Евлије Челебије.
Сокобања је постала позната тако да се за њу се чуло и у удаљеним подручјима Османске империје због импресивних, мермерних, купатила са изворима лековите воде. Имала је већи број уређених купалишта па је у њу свраћао велики број туриста који су често долазили и из веома удаљених крајева.
Када су Сокобању по други пут освојили Хабзбурговци 1737. године њихов познати генерал Шметаус био је импресиониран свиме што је овде видео и доживео а највише начином живота, лековитим водама и чистоћом која је била на завидном нивоу, па је у својим белешкама назвао Сокобању „дражесним местом“.
У ратовима између Турске и Аустрије, 1690. и 1737. године, Бања је једно кратко време подпала под власт аустријске војске. Из записа аустријског официра Франца Покорног, сазнаје се да је Бања развијено средиште и једно од највећих места тадашње Источне Србије.
По избијању Првог српског устанка 1804. године, народ сокобањског краја укључује се у борбу за ослобођење од Турске власти. Сокобања се током целог Српско-Турског рата, убраја у знаменита места устанка. Кретање Турске, видинске војске, са 3000 војника и коњаника, у правцу главнине српске војске која се налазила у околини Делиграда, изазвало је битку на Џвџибари, насеље на територији општине Сокобања које се данас назива Бели Поток, коа је завршена победом устаника. После ове битке која се одржала јануара 1806. године, поражена турска војскаизвршила је одмазду над становништвом сокобањског краја. Пораз турске војске осигурао је и учврстио устаничку власт у овом крају. Из времена И српског устанка, позната су имена устаника из овог краја: Николе Нишлије Поповића, Крсте сврљишког, Илије Чолака итд.
Пад Србије 1813. године доноси поновну Турску власт над овим крајевима. Бањска нахија заједно са Тимочком и Неготинском крајином припала је управној власти видиског паше. Становништво источно србијанских насеља нашло се у жижи осветничког насиља и намета обновљене турске власти. Тежак и несносан живот под Турском окупацијом довео је до незадовољства народа које до 27. априла 1833. године прерасло у оружану побуну бањског краја под предводништвом Голуба Томића из Јошанице.
Турски живаљ и сеоске субаше склонили су се у град, спремајући се за одбрану и тражећи помоћ од видинског и нишког паше. У помоћ устаницима стигла је српска војска. После пресудне битке која се одржала 3. маја 1833. године турска војска је капитулирала и повукла се са ових простора. После петовековног робовања под Турцима, Сокобања, заједно са околином и целом Тимочком крајином је ослобођена и нашла се у саставу српске државе.
Будна историјска прошлост овог краја, имала је и одраза на састав становништва. Највећи број становника овог простора доселио се тек после ослобођења 1833. године, и то у неколико метанастазићких струја: шопско-торлачко-загорске, вардарско-моравске, динарске, тимочко-браничевске и косовско-метохијске.
Непосредно по ослобађању почело је организовање државне цивилне власти и судства. У оквиру бањске нахије, са седиштем у Сокобањи, налазиле су се две капетаније: сврљишка и бањска.
Године 1834. на подручју капетаније бањске, било је 26 села са 725 кућа. По налогу кнеза Милоша исте године, извршена је оправка купатила и донет план бањског простора. Касније 1836. године у Кнежевини Србији донета је нова административна подела, по којој се долази до образовања два округа: алексиначки и гургусовачки. Тада Сокобања губи функцију седишта округа и постаје само главно место бањског среза у оквиру алексиначког округа.
Пројекат је финансиран из буџета општине Сокобања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.