СРПСКА ПОРОДИЦА РЕШИЛА ГЛАВНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМ! Ево како конкурс Министарства за бригу о селу изгледа у пракси
Пандемија је умногоме променила начин на који људи размишљају.
Многи спас и уточиште траже на селу, али није лако оставити оно на шта смо у градском животу навикли. Ипак живот на селу може да буде много пријатнији, а због конкурса који је расписало Министарство за бригу о селу такав живот сада може да буде и много лакше остварив.
Породица Чугаљ ове јесени преселила се у не тако мало село Пригревицу код Апатина.
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СВЕДОЧИО ЧУДУ НА ХИЛАНДАРУ! Кад се вратио са Свете Горе догодило се нешто НЕВЕРОВАТНО (ФОТО)
СИТУАЦИЈА СЕ ПОЛАКО НОРМАЛИЗУЈЕ: Западна Србија се ослобађа снежних окова, укинута ванредна ситуација у овим општинама
"НЕМА ПОЛИЦАЈЦА ЗА СВАКОГ ОД НАС" Др Дарија о новогодишњим прославама и таласу после празника
- Ми још за време студија у Новом Саду док смо живели, када смо схватили да ћемо да живимо заједно и да оснивамо породицу, знали смо да то неће бити у Новом Саду или неком већем граду. Баш због начина како смо одрастали и супруга и ја и где смо желели да нешто слично пружимо и нашој деци. Да могу слободно да се играју напољу - каже Јован Чугаљ.
Како би младим паровима олакшала држава је ове године расписала конкурс за помоћ при куповини сеоских кућа. Каже Јован да су и пре конкурисали на сличне пројекте, али никад преко министарства.
- На ранијим конкурсима смо морали комплетну документацију да прикупљамо ми и имали смо осећај да су једва чекали да погрешимо прилиом саме документације, била је компликованија сама процедура. А овде нисмо морали, само неколико папира смо морали лично ми, а остале су они прикупљали по службеној дужности. Чак смо се врло изненадили, после пређашњих искустава где су чекали, као што рекох, неку грешку да би нас одбили. А сада, када је у једном документу постојала нека ситна грешка, звали су нас да нам кажу да то није у реду и да допунимо документацију, одмах смо видели да је сам начин пословања другачији, и да више иде у корист нама и осталим учесницима конкурса - каже Чугаљ.
Иначе, на конкурс могу да се пријаве млађи од 45 година који немају некретнине у власништву. Држава финансира куповину куће у вредности не вишој од 1.200.000 динара.
- Увек постоји негде сумња и бојазан да би могло нешто да се изјалови, али све је протекло у најбољем реду и доста је брзо ишло. Од самог момента кад смо поднели документацију и пријаву, до доделе средстава и свега - протекло је два месеца.
- Заиста је брзо ишло, летос смо негде поднели пријаву и већ је крајем септембра било све решено.
Живот на селу, одмах се види, њима више одговара. И Јован и Драгана одрасли су у сеоској средини и по сваку цену желели су да се ту преселе. Али понекад је цена превисока без икакве помоћи.
- Супруг и ја смо се распитивали о стамбеним кредитима. Јако је тешко добити стамбени кредит за кућу на селу, или морате имати учешће бар 30 одсто, што је нама у том тренутку било немогуће. Тако да морам да похвалим овај конкурс који је расписало Министарство за бригу о селу. Мислим да је то сјајан подстицај за младе да остану на селу или да се врате на село - каже Драгана Чугаљ.
- Дођемо с посла око 12, 13х и остатак дана проводимо са својом децом. И то је стварно највеће богатство. Где успевам све њихово да испратим, то није само домаћи задатак, просто сваки дан нешто ново приметиш, запазиш, видиш на чему треба више да радиш, шта си пропустио као родитељ, па сад ћу то да исправљам данас. Али то је буквално сваки дан. По 7,8 сати са нашом децом.
Ужурбан је градски живот. Села су нам, са друге стране, постала пуста. Тренд који се од почетка пандемије шири ипак улива наду да ће бити све више породица којима неће сметати да градску калдрму замене сеоским шоровима.
О животу на селу
- То има своје предности и своје мане. Некад није пријатно, овај рекао ово, онај рекао оно... знате већ како то иде у мањим срединама. И супруг и ја и деца знамо, да ако нам ишта затреба, на било која врата да покуцамо, свако ће изаћи и помоћи колико може. Тога у граду нажалост нема.
- И ми мислимо да смо привилеговани. Постоје неке ствари које фале и нама: изласци, журке, књижевне вечери, уопште дружења, кафенисања. Некад бих можда изашла и разгледала излоге, што у граду увек могу. Овде тога нема.
- Деца су стално напољу, чак и када је време лоше. Ретко ћете их видети са телефонима, пре међу животињама.
- Заиста, били су срећни. Негде су ту радост прочитали и у нама. И они сами су били срећни и задовољни што коначно решавамо и то питање. Колико год они били свесни или мање свесни тих неких потешкоћа које постоје приликом таквих проблема. Али наравно да су били срећни.
Каква су искуства после два месеца, да ли се дише другачије?
- Дише се много другачије, јесте. заиста, решили смо једно од најкрупнијих питања у животу сваке породице. Након тога је живот доста лакши и где сада можемо да се посветимо другим стварима и другим приоритетима који нас чекају.
Иначе, Драгана и Јован су просветни радници. Иако на посао иду у оближњи Апатин и Сомбор, до посла им треба мање времена него некоме да пређе београдски мост Газелу у шпицу.
Слободно време
- Имамо га сигурно више него да живимо у Београду, на пример. И супруг и ја до посла имамо 10 минута. Ја лети често идем бициклом на посао. До Апатина пола сата имам. Дођемо с посла, скувамо ручак, одморимо, па дан проведемо у башти, на пример. Децу одвозимо, развозимо - енглески језик, одбојка, карате - сви имамо неке своје активности. Трудимо се да се дружимо са људима. Имам, рецимо, више времена за читање.
- Просто смо успели да направимо себи, да организујемо свој живот, своје време свој простор. И да стварно уживамо у томе. Ово није никаква флоскула, ми заиста уживамо у овоме што имамо, ово је оно што смо ми хтели. Живот пуним плућима? Тако је, тако је..
Много је породица које су преко овог конкурса Министарства за бригу о селу добиле новац да се скуће управо на селу. Али много је и оних које чекају наредну годину. Да, како каже Драгана, коначно продишу.