ШТА ЈЕ СЛАВА И КО ЈЕ ЊЕН ТВОРАЦ? Многи је обележавају, али не знају ко је заправо заслужан што је данас славимо на јединствен начин
Сезона слава полако се ближи крају. Оно што већина нас зна јесте да се сутра обележава једна од највећих слава – Свети Никола. Ове године их прослављамо у нешто другачијој атмосфери, али свакако им се радујемо.
Већина нас слави славе, али да ли знате шта она заправо значи?
НЕВИЂЕНИ ПРИЗОР ПРЕД СВЕТОГ НИКОЛУ: Испред рибарница празно, слава се обележава мирно (ФОТО)
ПРОТОЈЕРЕЈ О ПРОСЛАВИ СВЕТОГ НИКОЛЕ: Тамо где је Србин ту је и слава, тако ће бити и ове године!
ДАНАС СЛАВИМО ПРЕПОДОБНОГ САВУ ОСВЕЋЕНОГ: Овај дан је посебно битан за женску децу! (ВИДЕО)
Српска слава или крсно име
Како је рекао св. апостол Павле, хришћанска породица је мала црква. И као што је сваки хришћански храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се као свом молитвеном заступнику пред Господом обраћају, и кога као заштитника породице поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.
Крсно име – слава је диван израз православне вере и представља нарочито обележје српског народа, јер се прославља само међу Србима (у целини узев).
Шта је слава?
Наши преци примили су хришћанство у деветом веку и, уместо дотадашње идолопоклоничке вере, прихватили су веру у једнога Бога.
Упућивали су Господу молитве за здравље, срећу и напредак свога дома и свој, а поред тога шту су се Богу молили свакога дана, имали су један дан у години, у којем су му се захваљивали за сва добра којима их је обдарио. Тога дана они су прослављали успомену на оног хришћанског светитеља, кога су нарочито поштовали као свог заштитника, чији им је хришћански живот био пример који су настојали да следе. Томе светитељу обраћали су се да пред Господом буде њихов заступник и тумач њихових молитви.
За своје заштитнике и молитвенике пред Богом наши стари узимали су Пресвету Богородицу, или хришћанског светитеља на чији су се дан крстили -тј. примили хришћанство.
Човек се из љубави обраћа Богу и прославља успомену на светитеље у жељи да, следећи њихов блажен и богоугодан живот, постане достојан свих дарова, које милошћу Божијом прима.
Обичај приношења жртава, остао од старине, није се код свих новокрштених одмах и лако искоренио.
Тек је светосавски покрет, дубоко хришћански и народни у исти мах, одиграо одлучујућу улогу у коначној хришћанизацији Срба. Св. Сава и његови следбеници и мисионари у српском народу, енергично приступају еванђељском просвећивању Срба. Овим је било обухваћено и прослављање крсног имена славе. Забрањено је дотадашње приношење жртава, као и приређивање гозби код храмова. Сврха нових одредаба била је да се сви многобожачки моменти у обичајима ликвидирају. Одређено је да се у црквама може прослављати спомен на светитеље само онако како то хришћанима доликује, т.ј. разни земаљски плодови могу се принети ради благослова, а не ради приношења жртве и гозбе.
Тако светосавска Црква има одлучујући значај у стварању крсне славе, овакве каква је она данас. Постанак и развитак данашње српске крсне славе мора се зато посматрати у општем склопу светосавске активности. Светосавској српској Цркви пошло је за руком да створи данашњу крсну славу као искључиво српско-православну и црквено-народну породичну свечаност.
Творци славе, онакве какву је данас имамо су, дакле, Св. Сава и његови непосредни ученици. Отуда и чињеница да само Срби, који су од XIII века непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске Цркве, данас имају крсну славу. Слава је, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске Цркве, један облик њене борбе против идолопоклонства, за потпуну еванђелизацију српског народа у средњевековној Србији.
Поучен од свога првог архиепископа и његових следбеника, и прихвативши начин прослављања крсног имена који је он одредио, српски народ је затим вековима тако прослављао, а тако и данас треба да слави.
Споменуто је, да је прослављање славе у њеном првобитном облику (за разлику од данашњег облика код Срба) било у обичају не само у српском народу, већ и код других православних народа. Али, код ових народа током времена прослављање крсног имена замењено је празновањем дана рођења појединих чланова породице, или дана оних светитеља чија имена они носе. од славе настало прослављање рођендана и имендана (славу слави још известан део Бугара, Румуна и Арбанаса, мада не онако како славу прослављају Срби). Славу су стално славили једино Срби ма где се они налазили, и то не само православни Срби. Слава се налази и код Срба римокатолика (у Боки, Конавлима, Херцеговини, Далмацији, Словенији) па и код оних римокатоличких породица чији су преци били Срби. Отуда је и настала она народна изрека: "Где је слава ту је и Србин".