ШТА ТАЧНО КОРОНАВИРУС РАДИ ЉУДСКОМ ТЕЛУ? Не напада САМО ПЛУЋА, постоје ТРИ ТЕОРИЈЕ о настанку ОПАКЕ ПОШАСТИ

коронавирус / Извор: Профимедиа/илустрација

Вируси су биолошки агенси на граници живог и неживог.

Будући да епидемија новог коронавируса 2019-нЦоВ не показује да ће у догледној будућности посустати, већ напротив наставља да се експоненцијално шири, па је Светска здравствена организација у четвртак 30. јануара прогласила глобалну здравствену претњу (ПХЕИЦ), није наодмет поближе упознати актуелног непријатеља.

КИНЕСКА АМБАСАДОРКА ЧЕН БО УМИРУЈЕ СРПСКУ ЈАВНОСТ: "Кинески грађани у Србији поштују све мере за контролу коронавируса"

КИНЕСКА АМБАСАДОРКА ЧЕН БО УМИРУЈЕ СРПСКУ ЈАВНОСТ: "Кинески грађани у Србији поштују све мере за контролу коронавируса"

СРБИ У КАРАНТИНУ ДВЕ НЕДЕЉЕ! Чим слете у Француску иду у ИЗОЛАЦИЈУ, пријавио се ЈОШ ЈЕДАН наш држављанин

ХИТНА евакуација српских држављана из Кине

Вируси су биолошки агенси на граници живог и неживог. За разлику од већине живих организама немају ћелије нити ћелијске делове који би им омогућили храњење, развој и размножавање. Због тога функционишу попут паразита - у стварању својих протеина, генетског материјала, овојница и потомства потпуно зависе од механизама стварања енергије (митохондријима) и беланчевинама (рибозомима) ћелија домаћина. Ипак, за разлику од мањих заразних агенса, попут приона који узрокују кравље лудило, вируси садрже гене који им омогућују да се умножавају, мутирају и еволуирају. До данас је откривено преко 5000 вируса. Најбројнији су организми на Земљи.

Величина вируса креће се између 20 и 300 нанометара (нм), што значи да су стотињак пута мањи од бактерија. Због малених димензија већина није видљива оптичким микроскопом. Наиме, спектар таласних дужина видљивог светла креће се од 380 нм до 740 нм, што значи да су вируси углавном мањи од најмањих таласних дужина. Стога се углавном посматрају електронским микроскопима.

Нови корона вирус 2019 н-ЦоВ са промером од 125 нм (заједно са шиљцима) спада међу веће вирусе. То је добро јер то значи да се теже шири најситнијим капљицама које могу дуго да лебде у ваздуху и досегну удаљености од више метара. Осим тога, у једну капљицу стане мање великих вируса него малих као што је, на пример, вирус грипа.

Постоје три главне теорије о пореклу вируса, али све их треба узети са резервом јер још увек имају одређених неодговорених питања.

Према тој теорији, вируси су некада давно могли бити мале ћелије које су паразитирале на већим ћелијама. С временом су изгубили гене који им нису били важни за паразитирање. У прилог таквој могућности говоре бактерије попут рикезије и хламидије које су живе ћелије, али се попут вируса могу размножавати само унутар ћелија домаћина.

Неки су се вируси можда могли развити из делића ДНК или РНК који су "побегли" из генома већих организама. Избегли делови ДНК могли су потећи из плазмида - делова ДНК који се могу кретати између ћелија (слика доле), док су други можда еволуирали из бактерија.

Вируси су се можда развили из сложених молекула протеина и ДНК у исто време кад су се ћелије први пут појавиле на Земљи. Зависиле су од ћелијског живота милионима година.

Кина / Извор: Реутерс

Када је човек пре 10-ак хиљада година од ловца сакупљача постао пољопривредник сточар, блиски контакт са животињама омогућио је развој бројних болести које су прелазиле са животиња на људе и обратно - тзв. зооноза. Занимљиво је да се тада очекивано трајање људског живота значајно скратило. Али, сигурност доступности хране ипак је представљала еволутивну предност. Данас се сматра да је најскорији заједнички предак свих корона вируса стар најмање 10.000 година. Процењује се да се САРС, који је зооноза, одвојио 1986. Сматра се да је са слепог миша прешао на врсту дивљих мачака - цибетке, а потом на тржницама на људе. Нови корона вирус 2019 н-ЦоВ први је пут забележен крајем 2019. године, генетски се подудара са САРС-ом више од 70%, а класификован је као врста бетакорона вируса. Такође се сматра да је потекао од шишмиша, али посредник за сада није познат.

Вирусима за репродукцију требају ћелије домаћина па нападају све живе организме, укључујући биљке, гљиве, бактерије и археје. Како би ушли у ћелије, причвршћују се на њихове рецепторе на мембрани уз помоћ гликопротеина који штрче из њих. У случају корона вируса, то су гликопротеини С на шиљцима (назив С долази од спике - шиљак).

Након што се учврсте на станицу, у њу улазе на различите начине. Када уђу, заштитна љуска капсида се разграђује и ослобађа се генски материјал вируса – ДНК или РНК. Тај материјал преузима контролу над станицом својим порукама и почиње је користити за изградњу властитих делова – за синтезу властитих протеина, властитих генетских порука и љуски. Током умножавања вируса настају промене на површини и у унутрашњости инфициране ћелије. Када се сви делови нових вируса саставе и он се умножи, обично креће излазак из ћелије ради даљег ширења и репродукције. Приликом изласка ћелија обично бива уништена. Неке врсте вируса могу дуго времена да остану притајене у ћелијама.

Обрамбени систем организма не уништава само вирусе већ и заражене ћелије. Када вирус уђе у ћелију, обрамбени систем не може да препозна шта је у њој. Ћелије стога користе механизме којима делиће вируса избацују на своју површину како би сигнализирале да су заражене. Одбрамбени систем их препознаје па уништава заражене ћелије заједно с вирусима. То чине Т ћелије опремљене разним отровима као што су цитотоксини. Напад вируса понекад може изазвати претерану одбрамбену реакцију која се испољава као цитокинска олуја. Такве претеране реакције обично узрокују оштећења ткива домаћина и болове попут болова у зглобовима. Проблем се даље компликује ако се обнављање ткива не одвија како треба па у њима настају ожиљци. Јаке упале могу чак узроковати системске цитокинске олује које потом могу изазвати оштећења у бројним органима и њихово отказивање. Једна од тешких последица напада новог корона вируса је затајење бубрега.

Корона вируси углавном нападају горње делове дисајног система и узрокују прехладе с благим симптомима. Међутим, неки попут САРС-а, МЕРС-а и вируса из Вухана нападају доње делове респираторног система па могу узроковати вирусне упале плућа које се тешко лече. 2019-нЦоВ узрокује повишену телесну температуру, исцрпљеност, суви кашаљ, краткоћу даха, респираторни застој, бронхитис, упалу плућа, затајење бубрега, а у најтежим случајевима сепсу и смртоносни исход.

Један од симптома инфекције вируса, укључујући и 2019-нЦоВ, који су корисни за борбу против болести је повишена температура. Вируси углавном воле температуру од 37,5 °Ц, што је отприлике нормална телесна температура. Како имунолошки систем покушава да убије вирус и спречи његово умножавање, он подиже нормалну телесну температуру како би се вирус ставио изван оптималних услова. То олакшава ћелијама имуног система да тело ослободе инфекције. Уз температуру обично иде и грозница и осећај хладноће. То се дешава јер мозак уверава оболело тело да његова температура треба бити виша него што јесте. У каснијим фазама грознице често се јавља знојење. Оно је покушај тела да поново смањи телесну температуру јер она може бити опасна за организам.

Кина / Извор: Реутерс

Свако ко је доживео вирусну или бактеријску инфекцију зна што значи осећати се болесно. Понашање болесних људи драматично се мења: често осећају грозницу и мучнину, игноришу храну и пића те губе интерес за физичко и друштвено окружење. Лако се умарају, а сан им је често фрагментиран. Осим тога, осећају се депресивно и раздражљиво па могу да доживе благе когнитивне поремећаје у распону од ослабљене пажње до потешкоћа у краткорочном памћењу. Истраживања су показала да овакве симптоме у организму узрокују цитокини који имају важну функцију у уништавању вируса и инфицираних ћелија. Наиме, проупални цитокини не делују само на заражено ткиво већ и на нервни систем и мозак. Новије студије откриле су да је понашање карактеристично за болест одговорно за реорганизацију перцепција и радњи како би се болесни појединци више одмарали и како би могли боље да се носе са инфекцијом.

Респираторни вируси, као што је нови корона вирус, нападају ћелије дисајног система - од носа, преко грла, до плућа. Обрамбени систем напада вирусе различитим отровима, а резултат су оштећена и надражена ткива. Ова надраженост потиче на кашаљ и кијање. Новија истраживања показују да наш организам нема пуно користи од кијања и кашљања у смислу ослобађања од терета вируса, али вируси свакако имају користи јер им то омогућује ширење. Другим речима, за њих је подражавање на кашаљ и кијање које узрокују еволутивна предност.

СРБИ СЕ НЕ ПЛАШЕ ВИРУСА! Наш суграђанин из Кине ОТКРИВА: "Враћамо се само ако уведу ВАНРЕДНО СТАЊЕ"