СТЕФАНА СУ ПРЕТУКЛИ ПРЕ ТРИ ГОДИНЕ И СЛОМИЛИ МУ ЛОБАЊУ: Успео је да преживи, сада му је потребна наша помоћ!

Матурант Стефан Јовановић из Крагујевца у марту 2013. године изашао је из школског дворишта, сео у кафић преко пута где је требало да види своју симпатију и пробудио се после 120 дана у болничком кревету – без сећања, непокретан, скоро слеп, у пеленама.

Тог 28. марта, две године старији младић од Стефана, ушао је у кафић сакривен под капуљачом и мучки, с леђа, навалио да удара Стефана бејзбол палицом по глави. Поломио му је лобању, нагњечио мозак. Лекари који су тада осветлали образ своје професије рекли су касније да то што је Стефан преживео мало ко успе.

Само 12 сати пре напада Стефан је на свом Фејсбук профилу поставио реченицу “Моје време долази, довољно сам мотивисан и желим да постанем број један”. Судбина је на најгори могући начин почела тог марта да искушава Стефана.

Овај младић у првој години пунолетства издржао је бол какву много људи не осети за читав живот и показао храброст својствену војнику. Рехабилитација коју је преживео праћена је урлањем од болова док се истежу атрофирани мишићи ногу, али је проходао. Са 19 година суочио се са мраком и страхом да неће прогледати. Тешко је говорио. Али, порука на Фејсбуку, писана у време када није знао шта га чека, говорила је уместо њега.

– Када сада размислим о свему, какав сам био пре тога, жао ми буде… Паднем у деперсију, али који минут само, не остајем тамо дуже. У лошијим данима, када ходам тешко, као пијан, чујем како мој отац хукће, жали што данас други возе моторе, а ја не могу, само их гледам. Окренем се ка њему и кажем му: “Јао, Небојша, само хукћеш, па шта ти је, жив човек може све” – каже Стефан Јовановић данас.

Његови родитељи, Мира и Небојша, данас не желе да се сећају свега што су као родитељи превалили преко леђа. Желе да гледају напред, онако како их Стефан учи. Жели да гледа и Стефан, да поново прогледа у 22. години.

– Стао је на ноге. Боримо се сада за његове очи, а та борба нас кошта више него што себи можемо да приуштимо. Морамо да нађемо новца за то. Тако нам је рекла наша некадашња комшиница Катарина, коју сам гледао како расте. Она је сада мајка, живи у Канади и покренула је акцију да Стефану омогућимо операцију очију – прича отац младића.

Он објашњава да је Стефан пре месец дана имао једну операцију у руском граду Уфа, али да га чека бар још неколико интервенција.

– Наш син је после напада потпуно изгубио вид на десном оку. Атрофирао му је живац због отока мозга. На левом оку види само у централном делу видног поља, остало је мутно. Пре месец дана ишао је на операцију десног ока. Стефану је уграђен алоплант који помаже да се регенерише очни нерв. Вид би требало да му се поправља у наредних пет месеци. Следећа операција, левог ока, треба да буде у априлу наредне године, а након тога Стефан ће морати на још пар интервенција. Само та прва операција кошта 5.000 евра, а ја колико год радио, не знам како тај новац да створим – каже глава куће.

Истини за вољу, нико не зна како овај човек “ствара” новац за Стефанове операције, лекове, инјекције. Како ће породица прикупити новац за рехабилитацију која ће Стефану помоћи да боље хода и ослободи се грча у мишићима леве руке и ноге, нико не зна.

Због тога су добри људи, као и раније, опет збили редове. За Стефанове очи овај пут борбу је повела Крагујевчанка која живи у Канади. Она је покренула онлајн “crowdfunding кампању”, у оквиру које ће хумани људи из целог света донацијама помоћи да се прикупе средства за операције.

У случају да можете да донирате средства, посетите страницу ОВДЕ.