СТВАРНИ ЛИКОВИ ФИЛМА "ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА": Шта је са њима било након рата? Међу њима и једина светла тачка!

Филм "Дара из Јасеновца" премијерно је приказан на РТС-у 20. фебруара и већ у првим тренуцима емитовања изазвао је велику пажњу јавности. Филм је бацио светло на неке од најмрачнијих догађаја са простора Балкана током Другог светског рата подсетивши на огромна страдања Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу под управом Независне државе Хрватске. 

Радња филма прати десетогодишњу девојчицу Дару која, након хрватско - немачке офанзиве на Козари, са породицом завршава у концентрационом логору. Након што јој убију мајку и старијег брата смисао њеног живота постаје да у условима терора и апсолутног уништења свега људског, сачува живот млађем брату. Сви догађаји у филму писани су на основу аутентичних сведочанстава преживелих логораша.

Заснован на истинитим догађајима, у остварењу се, поред знаних и незнаних логораша, појављује и велики број историјских личности, а како то понекад бива - стварност често уме да буде шокантнија и страшнија од онога што је приказано. 

Ово су стварне личности које се појављују и филму “Дара из Јасеновца” и њихове судбине након Другог светског рата:

Мирослав Филиповић (у филму га игра Вук Костић) био је фрањевац, усташа и једно време командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка. Био је свештеник од 1939. Узео је религијско име фра Томислав, под којим је био познат све до 1942.

Након успоставе НДХ пдридружио се Усташкој војници. Одговоран је за масовне злочине над српским становништвом, нарочито у селима око Бања Луке. Кажу да су га због тога прозвали "фра Сотона". Службено је искључен из фрањевачког реда и након тога се потпуно посветио усташком покрету.

Неки извори наводе да је за време његовог командовања од само четири месеца у Јасеновцу побијено 20.000 до 30.000 заточеника мада ове бројке варирају. Био је познат по невиђеним звествима и томе што је комбиновао религију са екстремном политичком идеологијом. Преживели логораши сведочили су касније да је небројано пута својеручно убијао затворенике и то из чисте забаве. 

Почетком маја 1945. побегао је у Аустрију, и предао Британцима, који су га изручили југословенским властима. Изведен је пред војни суд где је осуђен на смрт вешањем.

Вјекослав "Макс" Лубурић (у филму га игра Марко Јанкетић) био је један од најбруталнијих усташких заповедника, официр и готово цео рат заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи био Јасеновац.

О његовој младости нема много података. Према српским изворима, пре рата је био познат као обични криминалац и био је кажњаван због разних кривичних дела. Према хрватским изорима, радио је као перач судова у једном ресторану и касније као писар у једној штедионици за здравствено осигурање.

Када је Анте Павелић побегао у емиграцију, пошао је за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској. У једном од њих добио је и надимак "Макс". 

Лубурић је био оснивач, а после погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповедао Усташком одбраном, који је био III одсек Усташке надзорне службе. Усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг, је учествовао у операцијама против четника и партизана, и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор.

Сопственом иницијативом, док је био у егзилу, пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац и тај план објавио у септембру 1941. Био је први командант Јасеновца и за рад је одговарао једино Анге Павелићу који је изузетно ценио његове "способности". Са друге стране, чак и нацистички посматрачи су га окарактерисали као "великог садисту" и "живчаног болесника".

После рата командовао је "крижарима" - проусташким јединицама које су водиле герилски рат против нове југословенске државе, али је на крају био приморан да побегне у Шпанију. Оданде је годинама руководио терористичком организацијом усташа -  Хрватски народни одпор.

Његова делатност вероватно је привукла пажњу југословенских тајних служби. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, тако што му је чекићем разбијена глава.

Динко Шакић (у филму га игра Петар Ђурђевић) био је командант концентрационог логора Јасеновац. 

Захваљујући родбинским везама с Лубурићем (био је ожењен његовом полусестром Надом) након 1941. брзо се пењао у усташкој хијерархији. Од фебруара 1942. био је у Јасеновцу на разним дужностима да би од априла 1944. постао и његов заповедник.

Након рата, успео је да са супругом побегне у Аргентину где је отворио малу фабрику текстила и мирно живео. У каснијим деценијама за медије је изјављивао да се ни због чега не каје и да би "опет све учинио исто". Године 1998. захваљујући напорима центра Симон Визентал, ухапшен је и изручен Хрватској. 

Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва. 

Умро је у затворској болници Реметинец у Загребу у 86. години 21. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали бројни хрватски десничари, а сахрањен је у пуној усташкој униформи из Другог светског рата. 

Нада Шакић рођена Тамбић (у филму је игра Алиса Радаковић) била је чуварка женског логора Стара Градишка, жена Динка Шакића и полусестра Вјекослава Лубурића. Током боравка у логору, иако јако млада, остала је упамћена по невиђеним зверствима  Кажу да је уживала у мучењу и често убијала без икаквог повода. 

Заједно са управницом логора Маријом Мајом Буждон и чуварком Божицом Обрадовић (у филму је игра Ана Лечић) чинила је "црну тројку" младих жена које су се хвалиле почињеним злочинима и зверствима. 

Никада јој није суђено за злочине које је починила. Успела је да побегне из земље и емигрира у Аргентину. Средином 1998. Југославија је тражила њено изручење, али је исто учинила и Хрватска. Нада је испоручена Загребу само да би тамо било утврђено да нема доказа против ње. Након тога живела је у дому за старе и умрла је 2011. у 84 години живота. 

Анте Врбан (у филму га игра Игор Ђорђевић) био је бојник (мајор) Усташке војнице и заменик заповедника логора Стара Градишка. 

Пре рата је радио као трговачки помоћник. Већ од 1941. приступио је усташама, а његово име повезује се са масовним убиствима пре свега Срба и Јевреја. У логор Стара Градишка био је од новембра 1941. 

После слома НДХ повукао се у Аустрију, али се 1946. вратио на кратко у Хрватску да успостави везу са "крижарима". 1947. ухватила га је УДБА и суђено му је пред хрватским Врховним судом. Према доступним изворима, на суђењу је признао да је током боравка у логору Стара Градишка отровао 63 болесне деце Осуђен је на смрт вешањем. Као датум његове смрти наводи се 31. август 1948.

Диана Будисављевић (у филму је игра Сања Моравчић) била је једина светла тачка у хорору званом Јасеновац. Хуманитарка аустријског порекла, била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. 

Процењује се да је током Другог свјетског рата спасила преко 15.000 деце из усташких логора смрти што њену акцију по броју спасених живота сврстава у ред највећих подухвата везаних за логоре током Другог светског рата. 

Спасена деца углавном су била смештена у хрватске породице, али и цркве, манастире… Да би сачувала податке о деци коју је збрињавала, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама. Нажалост, те датотеке одузеле су јој нове југословенске власти након рата, а њена понуда да помогне приликом идентификације деце није прихваћена.

После Другог светског рата отишла је у Инзбрук где је живела тихо и повучено. Кажу да се до смрти није опоравила од последица обиласка логора. Ретко је говорила о ономе што је радила током рата и деценијама је била заборављена. Умрла је 20. август 1978. у 87. години. 

Тек почетком 21. века почело је да се говори о њеном великом подухвату након чега је и постхумно награђена са неколико одликовања. 2019. снимљен је филм "Дневник Диане Будисављевић", а нешто пре тога и документарац "Дианина деца".