"Све је пукло и отишло дођавола" Овако су изгледали ПОСЛЕДЊИ МИНУТИ Републике Српске Крајине

Директор Документационо-истраживачког центра Веритас Саво Штрбац избегао је пре 23 године из Републике Српске Крајине са 280.000 наших сународника током злочиначке акције "Олуја".

Штрбац је био дугогодишњи секретар Владе и председник Комисије за размену заробљеника и посмртних остатака, а за наш портал се присећа како је изгледала голгота српског становништва.

- Дошао сам нешто пред поноћ у Книн. Био сам у својој канцеларији и писао извештај са састанка у Бихаћу за сутрадан. Наишао је други човек војске и мој пријатељ из гимназијских дана пуковник Коста Новаковић. Влада се иначе налазила у војном објекту. Налазили смо се у Дому војске, а одмах поред је била војна команда. Сви смо знали да је нешто у ваздуху. Знали смо да ће сутрадан кренути у неку акцију као и више пута пре тога. Питао сам свог пријатеља шта се спрема. Одговорио ми је да војне процене говоре да ће нас Хрвати сутра напасти и да је максимално што нам се може десити да нам заузму део територије. Потом сам отишао да одморим. Имао сам у близини фудбалског игралишта Динаре изнајмљен станчић - почиње исповест Штрбац.

Почетак злочиначке акције "Олуја" затекао га је на спавању.

- Ујутру у пет пробудиле су ме експлозије граната. Чини ми се да сам одскакао од кревета по метар у ваздух колико су биле јаке те експлозије. Погледам кроз прозор и видим стубове дима који се дижу као оне печурке од атомских бомби. И то на десетине места по граду! Прво што ми је било на памети јесте да дођем до канцеларије да видим са војском шта даље радити. Требало је да водимо народ у сваком погледу! Неколико дана пре тога смо пуковник Новаковић и ја отишли да тражимо резервни положај за војску и владу. Ишли смо према Лапцу и Србу. Зашто ту? Република Српска Крајина је била уска држава. Са непријатељске стране могао си чак да је пребацујеш артиљеријом. Тако да смо рачунали да је тамо једино недостижно хрватској артиљерији - каже Штрбац.

Силовити напад је затекао цивилне и војне власти.

- Требало је да одмах организујем пребацивање технике Владе. Знало се ко треба да дође да буде возач, који камион, какве величине, шта да узимамо, писаће машине, компјутере... Ми смо снимали седнице Владе, а требало је да узмем и архиве Комисије и Веритаса. Све то је било у мојој канцеларији. Хрвати су и даље селективно ударали по граду тако да сам једва претрчао тих неколико стотина метара, јер не знаш где ће да падне следећа граната. Зграда која се наслањала на зграду Владе је горела. Новинари су гасили пожар да се не прошири на нашу зграду. Ја успевам на цик-цак да дођем, али од многих који су дежурали нико није могао да оде кући, али ни да дође. Официри на високим положајима су спавали у дому пензионера и нису могли да дођу јер су падале гранате. Једино ко се кретао тог дана по граду су били Унпрофорци својим оклопним возилима. Довозили су докторе кад је већ било рањеника на све стране и више пута навраћали до Дома војске где смо се затекли ми који смо успели да се пробијемо и други који су већ дежурали.

Штрбац наводи да је основни циљ толиког гранатирања био да цивили почну да беже.

- Атмосфера је била мучна! Не може нико да оде, али ни да позове јер су нам срушили релејне станице. Видео сам својим очима снимак како НАТО авиони руше на Велебиту релејну станицу преко кога смо емитовали радио и телевизијски програм, али и преко њега су ишле команде. Ти снимци се више никада нису појавили. То су Хрвати у току тог дана приказали неколико пута и никад више. Нама су извештаје углавном достављали представници међународних организација. Тек од њих смо чули да је цела Крајина нападнута артиљеријом у исто време. Ја сам се чудио одакле толико цеви на хрватској страни. Тад нисмо знали да су акцију испланирали амерички генерали из организације МПРИ који су чак кумовали називу по угледу на Пустињску олују из 1989. године. Шта је подразумевала таква тактика? Удар по целој територији да се направи паника како би се дигли цивили да направе колоне и беже. Ми нисмо имали професионалну војску. Наши војници су били домаћи људи који су бранили линију фронта испред својих кућа и села. А шта он ради кад види да му падају гранате по кући или селу? Баца пушку и иде да види шта му је са децом и родитељима! Током дана наши су се ипак добро држали.

Прве колоне су формиране већ током поподнева.

- Око пет сати поподне имали смо састанак са представницима свих међународних организација где смо их замолили да утичу на Хрвате да престану да туку по цивилима. Већ су почеле да се формирају колоне. Видео сам кроз прозор да од Дрниша већ иду колоне. Иду људи, а не знају куд, једини пут им је ка Лици. Нико их дакле није организовао. Сам народ бежи! Нико није желео блиски сусрет са хрватском војском због сећања на њихове претходне акције. Нико није желео да гледа како му убијају сина или силују ћерку! Ми на том састанку кажемо да нам требају аутобуси за цивиле и гориво за возила која већ имамо. Договор је био да се нађемо у осам сати. Вратио сам се у канцеларију. Стакла су већ попуцала. Они цијели дан гађају, бомбардовање престане, али не знаш на колико, да ли на пола сата или сат времена, таман кад мислиш да је престало изненада поново почну и то неселективно! Падале су гранате и код болнице! У осам сати нико не долази, ни са српске стране, ни од Унпрофораца. Све је пукло, све је отишло дођавола, свако се сналазио како зна. Остао сам сам у канцеларији, нигде никога, а кроз прозор видим да се направила непрекидна колона. После ми је генерал Бјелановић, који је иначе био главни позадинац у војсци РСК, рекао да би му месец дана требало да направи план евакуације за 230.000 људи. А овако се народ сам организовао за дан - каже Штрбац.

Систем се како наводи распао буквално за неколико часова.

- Нема ни камиона који ми је био одређен да превезем технику на резервни положај, нема возача, нема никога, распао се систем. Имам неког службеног "голфа" на располагању. За разлику од осталих срећом није био погођен. Мислио сам да све натрпам у њега. Дајем предност документима Веритаса, а узео сам нешто од архива Комисије и неке снимке седница Владе. Доле срећем новинара Перића који ме пита јел може са мном. Одједном се појаве још три новинара! Како који улази одбацујем део архиве. Одмах морам ићи у Лапац где ми је резервни положај очекујући да ће тамо доћи министри. Председник Владе (Милан) Бабић је претходно вече био у Београду на састанку са америчким амбасадором (Питером) Галбрајтом. Неки министри су отишли на терен - присећа се Штрбац.

Паника је учинила своје па је масовни егзодус крајишких Срба почео још исте вечери.

- Колоне су већ кренуле са свих страна. Треба изићи са тракторима и запрегом! Већ су гласници отишли на терен да се народ из општина Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац, наравно и Книна, упуте ка Лапцу и Србу на то најбезбедније место. Војска је око девет сати одржала састанак где је речено да се на терену сналази како ко зна и уме. Наређење је било да се ако треба скрати линија фронта и да се брани и даље. На терену су људи међутим већ почели да се повлаче. Кад је неко кренуо у колону и да хоће више не може да изађе! Ја сам са новинарима дошао у Лапац. Чекали смо извесно времене, али нико није долазио од чланова Владе. Одлучимо да се вратимо у Срб где је требало да буде резервни положај војске. Али више не можеш лако доћи до Срба.

Други дан "Олује" затекао га је у Србу. Тад је већ било јасно да је РСК пред падом.

- Стигли смо у Срб око четири сата ујутру 5. августа. Тамо сам срео пуковника Новаковића. Дошао је и командант војске Миле Мркшић. А за председника (Милана) Мартића се причало да је извршио самоубиство. Одспавали смо сат - два у "голфу" након чега смо се вратили у команду. Питамо шта се дешава: "Готово је! Пада све! Нека иде пут даље према Републици Српској". Новинари и ја се спуштамо ко и сви други. А у колони свега и свачега: волова, коња, запрега, трактора, неко вуче троје кола за трактором, кукају људи, деца траже родитеље, родитељи траже децу... Кад смо прешли Мартинброд, на некој узбрдици, поново видим пуковника Новаковић. Пешке иде! И он тражи своју породицу. Не знам ни како смо га стрпали у "голфа". Дошли смо на превој између Грахова и Петровца. Тамо је била премештена команда војске Републике Српске. Ту смо се мало окрепили. Ту се затекао и (Ратко) Младић. Наши новинари су одатле послали извештај у свет. Навече смо кренули даље. Стижемо у Босанки Петровац. Комплетно велико петровачко поље покривено је возилима. Људи су ту застајали. Ретко ко је одлазио даље. Мислили смо да смо довољно одмакли. Продавнице отворене, продаје се гориво, све је поскупело петоструко, Срби Србима продају, није то лепа сцена, нерадо о томе причам и памтим, али неће проћи ни пар дана, а ускоро ће и они у збег - прича Штрбац. 

У Петровцу је Штрбац изабран за вођу колоне. Одлучено је да збегови пут наставе ка Бањалуци.

- Још нема председника Владе и министара па се нас 15-20 из војске и полиције и цивилне власти окупимо да видимо шта даље и да изаберемо руководство које ће привремено водити колону. Избор падне на мене. Одлука је била да идемо ка Бањалуци па ћемо тамо видети шта даље. Немамо шта чекати! Нови само пристижу. Током ноћи сам са новинарима стигао у Бањалуку. Ту се ујутру 6. августа појавио и председник Бабић који се пробио из Београда. Појавило се и неколико министара. Дочекали су нас представници цивилне власти. Добили смо просторије за Владу у некој згради близу хотела Босна. Почео сам да правим спискове где нам се налазе људи. Имали смо телефонске линије. Организовали смо прихват у једној касарни на периферији Бањалуке где су људи добили нешто за појести и где су могли да се окупају и чекају даља наређења. Пуковник Новаковић и ја смо кренули назад ка Петровцу да видимо шта нам је на цести. А на цести свашта: старци умиру у колонама, неко вози мртвога, неко закопава некога поред пута... Тада дознајемо да су нам 7. августа око један сат поподне хрватски авиони тукли колону у месту Бравско и да има десеторо мртвих - каже Штрбац.

Присећа се и непријатног састанка са представницима власти у Београду.

- Наредног дана су дошли и представници Милошевићеве власти. Дошла је комесар за избеглице Буба Морина. Они су нама пренели поруку Београда: "Реците колико вам треба хлеба, воде, паштета, колико мајстора да вам попораве кола, само у Србију да не идете!" Таква је порука била! Тад се јавио инат. Кад ти неко каже не можеш, а ми баш хоћемо. Без неке команде, као што су Крајину напустили без команде и организације, људи су масовно почели одлазити ка Србију. Ко је могао још првог дана је отишао у Србију, али већина је застала у Бањалуци. Кад су видели ови из Републике Српске да не могу зауставити народ, изашли су нам у сусрет, па су нам отворили неке пумпе да можемо бесплатно сипати гориво. Ту се почео организовати превоз аутобусима, возовима, камионима и кренуло се.

Ускоро се и комплетна Влада РСК пребацила у Србију.

- Влада је прешла у Бијељину где смо били неколико дана. Ту се појавио и Мартић. Покушавали смо поново да формирамо војску. Била је идеја да одмах рукнемо према Хрватима и ослободимо Крајину. Нажалост, тога није могло бити, кад је народ већ изашао, људи су бацали униформе и пушке. Скупило се нешто мало војске, није било никаквих већих јединица. И ми смо после неколико дана из Бијељине организовано кренули за Србију. Да нисмо имали потврду да смо чланови Владе и нас би упутили на Косово. Ниси ти могао ући у Београд. Биле су свуда рампе и могао си ићи само тамо где те усмеравају. Отворили смо Биро Владе РСК. Ту су људи долазили и пријављивали нестале, давали смо потврде испред Владе...