ЕКСКЛУЗИВНО! Никад објављена изјава очевица, друга студента из Чачка кога је убила ајкула у Црној Гори код Будве: После 70 година, сведочење о стравичној трагедији

13. јула 1955. године, преподне, код тада још полудивље плаже Могрен у Будви, живот је изгубио млади студент електротехнике из Чачка, Стеван Стевица Томашевић, у једином забележеном смртоносном нападу ајкуле у историји Црне Горе. 

Вест о овој несвакидашњој трагедији била је тог лета тек успут поменута у неколико штурих реченица, међу њима и у архивској белешци листа "Побједа" из августа исте године, без детаља, имена или покушаја расветљавања околности трагедије. 

Између легенде и истине

У недостатку институционалних извора и званичних извештаја, догађај се убрзо претворио у локалну легенду, преносиоца страха, који се, како су тврдили мештани, задржао у сећањима читавих генерација купача и рибара. Управо у том вакууму између чињеница и потребе за објашњењем, настале су прве сензационалистичке тврдње о "скакању у уста ајкули", “лешини магарца баченој у море”, "мистерији бројева" па чак и о наводном "праћењу ајкуле америчког ратног брода". Све ове верзије опстајале су без иједне фотографије, научне потврде или директног сведочанства, али су, парадоксално, постале доминантна нарација у медијима и усменим предањима. 

Годинама после несреће, услед свеприсутне тишине над конкретним чињеницама, простор су заузеле и алтернативе које су трагедију тумачиле кроз призму баналне несреће, међу којима се најупорније задржала верзија да је Стевица страдао приликом скока са стена. Према тој теорији, које се и данас држе поједини локални извори и форуми, студент није нападнут у води, већ је наводно скочио и смртоносно ударио у подводне стене, а снажне морске струје су потом тело однеле даље ка пучини. Ова претпоставка никада није поткрепљена нити једним доказом, нити сведочењем било кога ко је био присутан, али се кроз деценије уврстила у веровање без икакве аналитичке провере. Штавише, управо та верзија је постала згодна за неутралисање теме о нападу ајкуле, јер је, у контексту тадашњег развоја туризма, било пожељније говорити о "несрећном скоку" него о предатору у Јадрану. У међувремену, породица жртве и пријатељи који су трагедији присуствовали никада нису јавно говорили, наша је претпоставка, делом и због тадашњих друштвених околности, а првенствено због бола који никада није добио простор да буде јасно артикулисан.

С обзиром на то да ниједан од претходних приказа догађаја није заснован на директним исказима сведока, а да су доступни писани трагови махом секундарни и непоуздани, читава трагедија остала је препуштена тумачењима без утемељења. Медијски чланци који се и данас повремено појављују било да је реч о преношењу легенде из Будве, било да су у питању подсећања на "једини напад ајкуле у Црној Гори" настављају да се ослањају на исте непроверене тезе, уместо на историјску одговорност према жртви. Биолози и океанографи више пута су покушали да рационализују причу, анализом присуства ајкула у Јадрану, али без директне везе са случајем из 1955. године, будући да ни природњачке институције тог доба нису изашле са адекватним одговором. 

Тако је прича о смрти Стевице Томашевића опстала као мит, али и као траума колективне свести, траума коју нико није озбиљно покушао да затвори истином. Није постојала ни хроника, ни анализа која би покушала да разјасни чињенице или пружи простор онима који су трагедију заиста доживели. Чињеница да се то до данас није догодило говори више о односу према истини, него о догађају самом.

Данас, седамдесет година после трагедије, портал Србија Данас по први пут објављује аутентично сведочење особе која има непосредну породичну везу са кључним очевицем, човеком који је био један од Стевициних најбољих другова и човеком који је био у води са Томашевићем у тренутку напада. Ово сведочење Д. Ј. пренето кроз речи његове ћерке Љ. У. доноси верзију догађаја лишену нагађања, романтизације и сензације, верзију која има лично, емотивно и историјско утемељење. 

По први пут чујемо глас оних који су ћутали. Овим текстом чинимо покушај да се исправи наратив, врати достојанство жртви и очисти јавни простор од митова који су дуго прикривали стварне околности трагедије. У том смислу, овај текст се темељи на ономе што је најближе истини: сећању човека који је био ту, поред Стевице, када се догодило незамисливо. То је наш дуг према истини, према ближњима настрадалог и према генерацијама које заслужују да знају шта се заиста догодило.

Одлазак другова на море и сплет несрећних околности које су претходиле трагедији

- Тог лета су они летовали у чувеној вили "Манојловић". Њих четворица другова су се највише дружила, односно Стевица и мој тата су били јако добри другови и заједно су становали у Лоли (Студентски дом Краљ Александар И код Вуковог споменика). Тата ми је причао да је Стевица требало да иде у августу на море, али мој отац тада није могао, па је Стевица померио летовање за јул, како би били заједно на мору - почиње своју причу Љ. У. ћерка Д. Ј., човека који је својим очима видео страдање свог друга.

- Тог кобног дана, 13. јула 1955. године, на Дан устанка Црне Горе, они су се заправо договорили да иду на Ловћен. План је био да на Ловћену проведу цео дан. Међутим, због велике гужве у камиону (у то време се ишло "Дајцовим" камионима са клупама) који је превозио и пуно првобораца, нису успели да нађу место. После тога су решили да посете друга у Сутомору. За Сутоморе се ишло бродом који је кретало са дока Словенске плаже у Будви. Нажалост, брод су пропустили за длаку, гледајући га како се полако удаљава од мола. Иначе, сва четворица су били одлични пливачи, а Стевица је био и кајакаш, био је члан чачанског кајакашког клуба. По причи мог оца, Стевица је био тај који је онда предложио да тада оду на Могрен, где су се често купали и где се тог дана купала и његова сестра - прича нам Љ. У. и уводи у сплет несрећних околности које су претходиле стравичој трагедији.

- Када су стигли на Могрен, на плажи је била огромна гужва, вероватно јер је тог дана био празник, па су зато одлучили да отпливају мало даље, до стена иза Могрена 2 где су њих четворица иначе волели да се пењу и да скачу. (У оријентацији према споменику који је постављен, Љ. У. каже да се трагедија десила иза плаже Могрен 2, код увала где постоје и подводне пећине). Међутим, баш на тој стени, према речима мог оца, наишли су на неке загребачке балерине које су се ту сунчале у топлесу, и они нису желели да се девојке осећају непријатно, па су наставили су да пливају. Како су сви пливали краул стилом, један за другим са главом у води, Стевица је био први, а мој отац четврти. У једном тренутку, мој отац је осетио да га неко удара по рамену. То је био момак који је пливао трећи по реду, испред мог оца. Подигао је главу из воде, и чуо урлик: "Стевица се бори са ајкулом!". Мој отац је причао да је следећа ствар које се сећао, јесте да су се њих тројица некако, не сећа се ни како, извукли из воде пењући се на неку малу вертикалну стену. Видели су како се Стевица бори са ајкулом, која се у једном тренутку одмакла, а затим опет, фатално, налетела на несрећног момка у једном стравичном призору - призору ког се Љ. У. сећа из приче свог оца и помиње га са језом у гласу, а који из поштовања према жртви и саговорнику нећемо опсивати.

 - Један једини пут нам је мој тата описао ту стравичну сцену. Том приликом нам је рекао да месец-два након трагедије није могао да говори. Недуго затим, барка која је долазила из правца Јаза, а коју је возио мештанин, их је уочила. Он је њих и покупио са те мале стене и одвезао на обалу, до Могрена. Њих тројица су хтели да се врате на место трагедије да траже свог друга, рачунајући да је ајкула отишла. Међутим, Будванин који их је довезао је рекао да не жели да иде, али да ће им дати барку. Причало се након тога да се већ знало да је ту била ајкула, да је већ била виђена ту и да је дошла за неким енглеским бродом (не америчким како се писало) који је ишао из Лондона у Сплит или ка Брионима. То је по причи био брод британске краљевске морнарице и претпоставља се да је ајкула дошла за тим бродом, јер се појавила у време када је тај брод пролазио ту - препричава нам Љ. У. трауму која је њеног оца морила цео живот... 

У следећим наставцима доносимо фотографију Стевице Томашевића са друговима, која је настала пре саме трагедије на Могрену, као и шта се дешавало после саме трагедије, како је ајкула напала барку којом су Стевицини другари, међу којима је био и отац Љ. Ј., кренули да траже несрећног момка, али и каква је била реакција војске и полиције Црне Горе.