ТЕРАЛИ СУ НАС, КЛАЛИ, ОЧИ НАМ ВАДИЛИ, А МИ СМО ЈОШ ЈАЧИ: Ово је КОМПЛЕТАН Вучићев говор на годишњицу 'Олује'!

Вучић је у говору у земунском насељу Бусије, где је црквени и државни врх обележио 21 годину од "Олује", нагласио да су почетком августа 1995. Хрвати покушали да доврше монструозни злочиначки план из Другог светског рата не би ли истребили крајишке Србе за сва времена.

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ОЛУЈЕ: Вучић "Протерани сте са своје земље јер је неко мислио да ће бити јачи ако Срба нема" (ФОТО)

Ово је комплетан премијеров говор из Бусија:

Драги моји пријатељи, поштовани грађани Србије, браћо и сестре Крајишници, хоћу данас, на овај тежак дан, дан суза и тишине, на двадесет и прву годишњицу вашег погрома, а наше туге, да вам говорим о три ствари.

О кривици, стиду и поносу. И да вам кажем да прва никако не припада вама, већ разним политикама, погрешним и лошим, које су дозволиле нешто што се у вашем случају може слободно назвати коначним решењем.

Били сте свој на своме!

Протерани сте, избачени са своје земље, зато што је неко помислио да ће бити већи, јачи, бољи, и да ће га бити више ако вас нема. Ако нас нема. Вас и нас. Срба. И само зато што јесте и зато што јесмо Срби. Само зато је страдао и старац Вукашин Мандрапа из села Клепци пре 75 година. Био је крив јер су му лични мир и понос били пречи од живота, али и такав не би био зверски убијен да није био Србин, православне вере, трофазни, како су говорили, а то ни по цену живота није желео да промени.

Много је Вукашина убијено, много очију српских извађено у том рату, много ушију и носева српских одсечено, али српска жилавост и упорност им нису дозволили да заврше посао како су замислили. Зато је била потребна "Олуја", да Срба више нема, да њихова огњишта остану пуста, да српске свадбе и крштења буду ружна прошлост, а све то да буде слављено као историјски успех великих демократа и победа над злочиначким агресором.

Агресором који је изгубио више очију него иједан бројчано мали европски народ, агресором који је желео само да буде свој на своме. Домаћин у својој кући. Зато су хрватски, како кажу, "ослободиоци", "ослободили" и Книн, и Грачац, и Кореницу, и Глину, и Бенковац и многа друга места од њихових јединих становника и довели људе који ту никада нису живели. И то је за њих победа.

Зато сте Срби!

Мрзели су вас, а у вама мржње нема. Терали су вас да се стидите, ти који срама немају, а ви се поносите. Зато што сте убијани, а живи сте. И зато што сте Срби.

Зашто? Каква победа? Живе ли боље? Уживају ли у нашој несрећи и нашој тузи, у нашим сузама за изгубљеном децом, старцима, крајишким борцима? Прогнани сте, каменовани, пљувани и убијани, зато што је, опет неко, помислио да може, на Балкану, да национална питања реши онако како су решавана у деветнаестом и у првој половини двадесетог века.

Кажњени сте на најсуровији начин и без права на одбрану и правду, зато што је неко помислио да има права да одреди ко може, а ко не, да живи у његовој земљи, па чак и у случају када је та земља вековима била ваша, а не његова.

СРАМАН ИСПАД БОШЊАКА! Оштетили опрему РТРС и исписали увредљиве поруке Србима

Њихов крст је кукасти

Страдали сте због сумануте, шовинистичке политике, која не препознаје туђе жртве и која се не стиди својих злочина. Зато и тај стид не припада вама. Без обзира на чињеницу да су жртве увек више посрамљене од злочинаца и да су спремније да размишљају о томе где су оне погрешиле. Нисте нигде. Ви сте само обични људи који су, исто тако обично, живели на својој земљи. И ничим нисте заслужили ни погром, ни бежање у тракторским приколицама, ни бомбардовање код Топуског и Глине, ни стрељање у Марином Селу, ни пљување и каменовање у Сиску.

И немате шта да се стидите тога што они не умеју да се стиде. Ни тога што своју срећу покушавају да изграде на туђој несрећи. Ни бахатих прослава, ни споменика злочинцима, ни усташких повика, ни кукастих крстова.

Тај крст ће заувек бити њихов и заувек ће бити такав. Искривљен и кукаст. Притом, ја, који не верујем у колективну кривицу, за разлику од оних који су вас протерали убеђени да сте криви само зато што сте Срби, никада нећу рећи, нити било коме дозволити да каже, да су за вашу несрећу криви сви Хрвати. Нису. Криви су они који су стрељали старце и децу, они који су бацали бомбе на тракторе са избеглицама, они који су бацали камење на вас, и они који су тврдили да се све то ради да би Хрватима било боље, и да би имали лепшу и већу државу.

А колико је таквих, ми немамо намеру да бројимо. То треба да ураде Хрвати, у Хрватској, због Хрватске и због Хрвата. И колико буде велика спремност да то ураде, толико ће да буде и велика основа онога што се зове њихова будућност.

И имам права то да кажем, зато што смо ми, у Србији, тај посао већ обавили и настављамо да га обављамо.

Бројимо људе који су, у име Срба, чинили злочине, изводимо их пред суд, кажњавамо их и осуђујемо.
Крв коју су они пролили ми нећемо на нашим рукама и дубоко је се стидимо. И све што тражимо, све због чега пишемо ноте, и дижемо свој глас, јесте само то. Наш захтев да се неко коначно постиди због ваше, наше, српске крви на својим рукама.

Због етничког чишћења које је спроведено 1995. године, због Јасеновца, покрштавања, клања од 1941. до 1945. године, и због чињенице да је за један просечан људски век број Срба у Хрватској смањен за десет пута.

Нема гриже савести!

Зато што то више није политика. То је истребљење једног народа само зато што је то баш тај, један народ. То је коначно решење и то је злочин. А славити то јасан је одговор на питање које је, после суђења Адолфу Ајхману у Јерусалиму, поставила Хана Арендт: "Да су победили, да ли би ико од њих имао грижу савести?"

Не би, и нема је, поручује свако онај ко данас негира погром и етничко чишћење и слави, не то што је он нешто добио, него то што је неко други све изгубио.

Притом, жртвама се шаље порука да нису добро запамтили и да у ствари нису жртве него агресори, које је и требало протерати. Од њих се, док "победници" гласно заборављају, тражи да заборављају у тишини.

Џорџ Орвел, који је разбио шифре сваког тоталитаризма, говорио је да то јесте и најбољи пут ка уништењу неког народа. Да му прво уништиш његов доживљај сопствене историје. Да га натераш да је поништи и негира. Да је заборави. И то се неће догодити.

Овај скуп је наша историја, и све што говоримо јесте наш, стварни доживљај те наше историје. И немамо намеру да о томе ћутимо. Зато што смо, ту историју, доживели. Ови људи су је доживели, пре тачно двадесет једну годину.

Немају ти ни стида ни срама

Све што тражимо, све због чега пишемо ноте јесте само наш захтев да се неко коначно постиди због ваше, наше, српске крви на својим рукама 

И доживели су да изгубе своје куће и имања, да им отимају ствари, од трактора до ручних сатова, да их газе, прете им клањем, бију тољагама, шутирају и избаце из Хрватске, највећи број њих, и заувек. И шта данас било ко може да хоће од њих. Шта да им тражи? Да кажу да се није десило? Да две стотине педесет хиљада људи није, управо на овај начин, протерано, исељено и избачено из Хрватске? Да нису гинули у тим колонама? Да, све заједно, то није био злочин? Да никада нису ни живели у Хрватској? Ни они, ни они пре њих, који су побијени, покрштени и исељени неких педесет година раније.

Увек ћемо се дизати

И како уопште некоме може да падне на памет да ми можемо то да негирамо? Чињенице које смо доживели. Погром, етничко чишћење и нестанак са својих огњишта. Ово је наш 4. август. И ово су наши дани, који су дошли за њим. Наш бол, наша туга и наш стид, онај који други немају. Наше право и наша обавеза. И према људима који су тај дан доживели, према сопственој историји и, поготово, према будућности. Оној у којој славу, као Конфучије, не тражимо у томе да никада не паднемо, већ у способности да устанемо после сваког пада.

И овде, баш овде у Бусијама, види се колико су изгубили они који су вас са вековних огњишта протерали. Јер ви, вредни Крајишници, изградили сте много дивних и лепих места овде у нашој Србији, овде у својој Србији. Јединој, лепој и најлепшој.

Добро дошли и остајте вековима у миру и весељу на својој српској земљи, а ми, ми ћемо дати све од себе да помогнемо Србима, оном малом броју преосталих у данашњој Хрватској, да заштите своја права, пре свега право на слободан живот и право да буду Срби, право које су тако љубоморно бранили и чували вековима.

И Србија је довољно велика да никога не мрзи, да не чини никакво зло, и да свакоме пружи руку. И све ћете наћи у њој, свако добро, али заборав никада нећете. Зато што је ово земља која је највећа, по свом памћењу. Требало би да пробају то да запамте, они који се ничега не стиде. И са њима хоћемо добре, најбоље односе, али као што ми од њих не тражимо да се одричу свог рода, тако ћемо знати и умети да сачувамо српско име и презиме, умећемо да гледамо у своју, али и нашу заједничку будућност праштајући, али никада немајући право да заборавимо.

Поносне сузе Крајишника

А ви, Крајишници, који сте толико тога изгубили, вама могу да кажем само једно. Добили сте Србију. И она је добила вас. И поново сте код своје куће. И данас имате чиме да се поносите. Ваша кућа је све већа, и све боља. А саздана је и на вашој жртви. И на сећању на њу. Оном које ће трајати вечно и на коју ћемо подсећати сваког 4. августа. Својим сузама, тишином, али и поносом.

ДОДИК: Како можете да својатате Теслу када сте његове потомке протерали

Хрвати, ала вам је победа...

Хрвати су, како кажу, "ослободили" и Книн, и Грачац, и Кореницу, и Глину, и Бенковац од њихових јединих становника и довели људе који ту никада нису живели. И то је за њих победа!?

Зато што сте убијани, а живи сте. И зато што сте избацивани из своје куће, а у својој сте кући. Зато што је требало да не постојите, а постојите и постојани сте. Зато што су вас мрзели, а у вама мржње нема. И зато што су вас терали да се стидите, ти који срама немају, а ви се поносите. И зато сто сте Срби.
Хвала вам на томе.

Живели Крајишници, живела Србија!