"Ухватио је за руку и почео да бежи..." Потресна исповест Станке Пејовић: Ћерку су јој отели, а некада је била шеф Аркановог обезбеђења - ево како је изгледало њено детињство

У ексклузивном разговору, Пејовић је отворено говорила о својим спортским почецима, повезивању са породицом Ражнатовић, односима у свету кик-бокса, животним траумама и унутрашњој снази.

Пејовић је рођена у Словенији, у породици војног лица, што је значило стална пресељења по бившој Југославији.

- Отац ми је био војно лице и зато смо живели у бившим републикама. Десет година живели смо у Љубљани, годину дана у Тузли и три године у Краљеву, а 1988. године преселили смо се у Београд.

У сваком месту, без обзира на средину и прилике, тренирала је борилачке спортове. Њена борбеност није била хир, била је начин живота који јој је отац усадио од детињства.

- Карате сам тренирала у свим тим местима где сам живела. Отац ме је уписивао на борилачке спортове трудећи се да направи неку врсту ратника.

Доласком у Београд, наставила је спортску каријеру у карате клубу Раднички. Уследили су резултати, црни појас, па прелазак у кик бокс клуб Црвена звезда - Делије, где је брзо засијала и ушла у репрезентацију. Тада, деведесетих, није било много жена у рингу, али она није пристајала на ограничења.

- Дефинитивно смо биле атракција јер су наши мечеви били или уводни или главни мечеви током елитних дешавања. У то време је био популаран "Златни кик боксер", такмичење које се одржавало на крају сваке године у хотелима попут Интерконтинентала или Хотела Југославија.

Улазак у свет спорта био је само први корак у њеном продору кроз затворена врата. У то време, у свету обезбеђења жене су биле реткост, а управо тада долази до њеног сусрета са Жељком Ражнатовићем Арканом.

- Било је специфично за жену да буде у борилачким спортовима, а ја сам за 18. рођендан од оца добила пиштољ, наравно уз дозволу.

Упознала га је у периоду док је био у браку са Наталијом и тада је добила понуду да чува његову ћерку, која је често бежала обезбеђењу. Већ 1996. године, кад је био у браку са Светланом Ражнатовић, Аркан је поново позива, овај пут да буде шеф обезбеђења његовог казина у хотелу Југославија.

- Било му је интересантно. После Аркановог убиства нуђено ми је да радим у обезбеђењу разних познатих личности које су касније на неки начин и страдале. Никад нисам желела да прихватим, радила сам код Аркана и то је био крај те епохе мог живота.

Тај период њеног живота остао је дубоко урезан, не само због окружења, већ и због темпа и правила која су тада важила.

- Прошло је скоро 30 година и још увек се прича о томе. Ја имам поштовање према том времену и тим људима, али то је било и то не може да се врати. Више сам криминалних ствари видела у последњих 10, 15 година него што сам доживела у то време. Тада се знало ко је ко у овом граду.

Један од најважнијих људи у њеном животу и каријери био је легендарни тренер Мирослав Читаковић, чика Ћира. Он је изградио култ тренинга, који се одржавао на бетонском терену Радничког, без сале, али са правилима.

- Живела сам у то време када су тренирали сви ти људи о којима се данас чита и пише. Сви ти мангупи су заправо заиста били господа. Ћира је имао велики утицај на њихово понашање у Београду.

Ћира је тренирао на наобичан начин, трчање, купање у Сави, дисциплина до бола. Иако једина жена у том окружењу, Станка је била равноправан члан. Када се 2007. вратила на тренинг, уследио је тренутак који памти заувек.

- Падала је киша и било је јако хладно. Он ми је пришао и питао ме да ли имам доњи веш. У једном тренутку трчали смо ка Сави, а онда је рекао да се скинемо и да улазимо унутра. Рекао је да чекају мене да ја скочим прва. Скочила сам комплетно обучена уз вриску и псовку. Изашла сам, а он ми је рекао да скочим поново јер није било довољно добро, нисам запливала.

Каријера је ишла у правцу руководства, постала је председница кик бокс савеза Београда, једина жена међу 40 мушкараца. Њене промене у систему наишле су на отпор, али и конкретне резултате.

- Укинула сам неке додатне намете клубовима, све у циљу да повећам број клубова, а десило се да је у једном тренутку било више такмичара на првенству Београда него на првенству Србије.

Тада долази до сукоба с тадашњим председником савеза Србије, Бориславом Пелевићем. Он организује њену смену, али, како Станка каже, истом методом касније је и сам смењен.

- Када сам оставила савез, било је 40 клубова у њему. Сада их има 20 и то вам све говори о развоју спорта.

Без обзира на везу породице Ражнатовић са Пелевићем, они на њихов сукоб нису могли да утичу.

- Моје несугласице са Пелевићем нису могли да реше Ражнатовићи, иако су били кумови са њим. Оне су биле везане искључиво за спорт.

Говорећи о породици, иако су њена деца желела да се баве кик боксом, она је донела одлуку да се не меша.

- Била сам против тога из разлога што знам каква атмосфера влада. Рекла сам им да иду, али без мене. Моја ћерка је ушла у репрезентацију, али многи нису знали да је моје дете. Покушава да се врати на такмичење већ две године, али ја јој сада не дозвољавам јер не тренира сваки дан. Моја забрана још увек важи.

За вођење савеза и клубова, има јасан став, најбоље је да то буде човек из спорта.

- Најбоља комбинација је добар председник савеза са јаким управним одбором. Потребан је тим људи који ће управљати. То се догодило Радничком, Душан Дуда Ивковић и Саша Јовићевић спасили су га од спољног утицаја, били су штит. Држава је препознала његов значај и сада ће Раднички добити објекат како би трајали још 100 година.

Односи са некадашњим познаницима из деведесетих нису прекинути, а тако се дотакла и пријатељства са чувеном београдском породицом Бојовић.

- Вука памтим као веома веселог, духовитог и посвећеног човека. Период док је водио зоолошки врт био је другачији од данашњег.

У породичном смислу, поносна је највише на оно што се не види на фотографијама, своју децу и њихово васпитање.

- Увек сам се бавила децом, а не системом. Највећи успех у животу ми је што су ми деца на месту. Најтеже је бити родитељ. Неке ствари морали су да науче на сопственим грешкама.

Један од најтрауматичнијих тренутака у њеном животу десио се када је ћерка као трогодишњакиња била отета усред дана у Кнез Михаиловој, што је по први пут поделила у јавности управо у емисији "Неиспричано".

- Човек је пришао, ухватио је за руку и почео да бежи с њом. Ја сам ухватила осталу децу и трчала сам за њим. Она је почела да вришти, а он се успаничио и пустио је. Вратила сам је и наставила смирено ка кући. У том тренутку била сам мртва хладна, али ме је стигло после четири године.

Како је испричала, своју децу чекала је да покупи са рођендана на договореном месту, крај чесме у Кнез Михаиловој.

- Чекала сам, њих није било, нико ми се није јављао на телефон. Ту панику не могу да опишем. Тако сам кроз главу убацила параноју, тада се није пуно причало о нестанку деце као сада, а било је опше познато.

Осим борилачких спортова, Пејовић се данас бави и пуцањем, веома озбиљно и професионално.

- Нисам ни знала колико не знам док нисам почела да се бавим овим спортом. Имала сам част да пуцам и на Европском првенству. Моја ћерка такође пуца. Она је талентована.

Недавно се посветила балету, необичној, али, како каже, веома драгоценој форми баланса.

- Већ две године идем на балет и то ми на неки начин помаже и у спорту у којем се налазим. Људи немају времена да се посвете здрављу, али сигурна сам да свако може да га пронађе. Два сата спорта недељно је довољно и за то не постоји изговор.

Извор: Србија Данас/Курир