Зашто кад се жена уда треба да се одрекне себе? Промена презимена и даље табу тема!

У Србији, иако живимо у 21. веку, и даље важи неписано правило да би девојка на венчању требало да узме мужевљево презиме. Уколико се то не догоди, наиђе углавном на осуду околине, а у овом несвакидашњем случају, од матичара лично!

То се управо десило Ивани, чију причу преносимо у целости:

- Моје девојачко презиме Рославцев је посебно, јединствено у Србији. Такво је било и док је постојала Југославија. Због тога сам нарочито поносна на њега, као и мој муж, са којим сам се без проблема договорила да га задржим. Срећна што има разумевања и ширину да прихвати моју жељу, нисам ни помислила да ће то матичару да смета. "Да ли задржавате своје презиме, узимате мужевљево или га додајете?". Мој одговор: "Додајем" код матичара је изазвао бес. Дао је себи за право да ме нападне: "Не разумем данашње жене. Још ће он ТЕБИ да кува"!

Уместо да га поставим на своје место, јер нико, а најмање он има право да осуђује моју одлуку, ја сам осетила потребу да се браним. Ваљда је то навика дубоко укорењена у женама јер смо предуго биле потчињене јачем полу.

Грубе коментаре "Мора да ти носиш панталоне у породици", "Да је моја жена то хтела да уради, још увек би била девојка", "Како ти је то муж дозволио?", слушам годинама и то од разних генерација.

Младима, подједнако као и старијима, смета што сам поносна на своје порекло и што нисам желела да га се "одрекнем" кад сам рекла "Да".

Данашње време донело је равноправност, али се и даље велики број људи шокира кад жене одлуче да имају и презиме које су носиле од рођења. Међу њима су и поједине припаднице нежнијег пола које га нису задржале, као и оне које планирају да на венчању кажу: "Узимам"!

- Ја не бих могла да питам свог дечка да додам презиме. Кад се удам, ја одлазим у његову кућу, и сматрам да је нормално да се презивам као он - почела је да ми прича другарица из "чиста мира".

Нисам је питала, и никад не бих, како ће да се потпише након што изговори судбоносну реч. То је између ње и њеног будућег мужа. Додуше, није ни она мене питала зашто сам се одлучила да се презивам Рославцев Влајковић. Само је изнела своје мишљење којим ме је осудила.

Али тад нисам имала потребу да се браним, а још мање да објашњавам. Само сам се запитала зашто два презимена "дижу толико прашину". И онда сам схватила да велики број људи у нашој земљи воли да осуђује, и да закључује иако не зна целу ситуацију.

И да је знају, зашто је им је још увек чудно што жене остављају и своје презиме?

Социолог Ратко Божовић каже да већи број људи и даље осуђује жене које се не одрекну свог презимена, због доминације мушког принципа.

- Он се чак види и у тој форми да жена треба да преиначи себе кад се уда у нешто друго, треће, по њиховом мишљењу веће. Али, ја свим женама кажем да не одустају у жељи да задрже своје презиме. Па носе га од рођења. То је део женске, родне равноправности. Мислим да жене мењају своје презиме из спољашњих разлога, не унутрашњих - започео је разговор Божовић.

Његово мишљење је да је задржавање презимена ствар избора.

- Презиме добијамо рођењем, а кад се жена уда то је новонастала ситуација. Зашто кад се жена уда треба да се одрекне себе? Да ли треба удајом да избришу све што је било до тад? Задржавање презимена ми делује као део ослобођене форме, да жене остају шта су биле и шта јесу - закључио је социолог Ратко Божовић.

Већ на свадби, жене које су донеле другачију одлуку од већине, доживљавају негодовање и непријатности. Сватови који су позвани да поделе срећу са младенцима својом реакцијом умеју да покваре један од најважнијих дана у женином животу.

- У већини случајева кад жена преузме мужевљево презиме, сватови то поздраве великим аплаузом, а кад жена дода презиме настане мук у сали. Дешава се да има и упадица од стране младожењене родбине и пријатеља - поделио је своје искуство Немања Ђуровић, матичар матичног подручја Звездара.