Зашто нико није устао да помогне девојчици коју је напао манијак, због чега окрећемо главу? (ВИДЕО)
Страх нас паралише и да се бранимо и да помогнемо неком. Може ли он да буде изговор?
Када је М. И. (37) напао 15-годишњу девојчицу у уторак увече у градском превозу, трамвај није био празан. Злостављање тинејџерке, трљање и пипкање догодило се наочиглед путника који су скретали погледе.
УХАПШЕН МАНИЈАК КОЈИ ЈЕ НАПАО ДЕВОЈЧИЦУ У ТРАМВАЈУ: Ушао у пекару, па урадио БОЛЕСНУ ствар!
Три жене којима се све дословце догађало испред носа, буквално су окретале главу. Шта је спречило остале путнике да устану и помогну - пука безосећајност, страх или нешто треће?
"Народ ћути и гледа уместо торбу да узме и да га звизне по глави. Туга у шта се овај наш народ претворио", жестоко су критиковане пре свега најближе сапутнице.
- У ефекту посматрача људи размишљају по приципу: "Ја бих реаговала, али видим да нико други не реагује." Врло често осећају се лоше након тога - на пример, уколико прођемо поред неког ко лежи, јер видимо да то раде и други, па после сазнамо да је човек преминуо. Нису у питању безосећајни људи, у незгодним ситуацијама људи делују трапаво, поготову када се препадну, из страха. Реакција није за похвалу, али је схватљива - каже психолог и психотерапеут Жељка Курјачки.
У другом делу трамваја, на сминку се види и мушкарац који седи и жена која се иза њега нагиње и провирује неколико пута не би ли видела шта се догађа.
- Да, могуће је и да је неко од посматрача био заиста безосећајан. Жена која вири, могуће је и да је из знатижеље. Па знате за бројне случајеве вршњачког насиља у ком су друга деца снимала читав догађај... - прича Курјачки.
Не можемо ни да осудимо нас као народ тек тако. Много је оваквих случајева и свуда су. Она подсећа на чувени случај у психологији Кити Ђеновезе, девојке са чијим именом се најчешће повезује овај ефекат. Напад на Ђеновезе у Њујорку 1964. године трајао је 30 минута. У непосредној близини се налазило 38 њених комшија - и нико од њих није позвао полицију све док Кити није преминула.
- Посматрачи окрећу главу мислећи да уколико се успротиве да ће насилник напасти њих. Међутим, и да је физички јачи од тих жена које су седеле, он би се када би се више њих побунило препао би се од масе. Он вероватно понавља насиље јер он очекује такво понашање околине и стално наилази на исти одговор - објашњава Курјачки.
Међутим, из оваквих, нажалост, честих вести, једино што може да проситекне ваљано јесте да коначно научимо да правилно реагујемо у оваквим ситуацијама. Да устанемо и заузмемо се за жртву, тражимо помоћ, од возача да заустави трамвај, позовемо полицију.
- Мислим да смо много осудили жене које су седеле у трамвају и нису реаговале. С једне стране је јако важно да као друштво почнемо да реагујемо на овакве ситуације, док је са друге, с обзиром на то да су све то посматрале три жене, могу да замислим ситуацију да су и оне или у детињству, или у неком другом моменту у животу такође преживеле неки до оваквих напада. Њихова реакција, односно то што је она изостала, можда је такође нека врста њиховог суочавања са сопственом сексуалном траумом. Волела бих да у потпуности као друштво одговорност ставимо искључиво на њега. Он је тај који је одговоран за ту ситуацију, а не жене које су седеле ту, јер свака од њих је можда била једнако уплашена као и та девојчица - истиче Сања Павловић, активисткиња Аутономног женског центра.
- Посматрачи окрећу главу мислећи да уколико се успротиве да ће насилник напасти њих. Међутим, и да је физички јачи од тих жена које су седеле, он би се када би се више њих побунило препао би се од масе. Он вероватно понавља насиље јер он очекује такво понашање околине и стално наилази на исти одговор - објашњава Курјачки.
Међутим, из оваквих, нажалост, честих вести, једино што може да проситекне ваљано јесте да коначно научимо да правилно реагујемо у оваквим ситуацијама. Да устанемо и заузмемо се за жртву, тражимо помоћ, од возача да заустави трамвај, позовемо полицију.
- Мислим да смо много осудили жене које су седеле у трамвају и нису реаговале. С једне стране је јако важно да као друштво почнемо да реагујемо на овакве ситуације, док је са друге, с обзиром на то да су све то посматрале три жене, могу да замислим ситуацију да су и оне или у детињству, или у неком другом моменту у животу такође преживеле неки до оваквих напада. Њихова реакција, односно то што је она изостала, можда је такође нека врста њиховог суочавања са сопственом сексуалном траумом. Волела бих да у потпуности као друштво одговорност ставимо искључиво на њега. Он је тај који је одговоран за ту ситуацију, а не жене које су седеле ту, јер свака од њих је можда била једнако уплашена као и та девојчица - истиче Сања Павловић, активисткиња Аутономног женског центра.