"Радоване, ако ми ти умреш, и ја ћу да се убијем": Зорица Вучковић без ноге и плућног крила, седам година чека на усељење

Зорица Вучковић / Извор: Фото: Приватна архива

У "новој" кући је влага избила по 50 центиметара са плафона и пода, па не постоји никаква могућност да несрећна девојка ту живи

Иако је пре неколико година уз помоћ донација, али и општине Сврљиг добила нову кућу, тридесетогодишња Зорица Вучковић, која је у детињству због болести остала без ноге и плућног крила, потпуно сама, изолована од света, живи у страћари у селу Драјинац у нехуманим условима, јер нови дом који је прекрила влага и буђ, и даље чека на струју и воду.

"НА ЗЛО ОДГОВОРИ ДОБРИМ, ТВОЈЕ ДОБРО ЈЕ ВЕЋЕ ОД ЗЛОБЕ" Велики светац нам показује чега данас да се придржавамо

ЊЕГОВОГ ЛИЦА СЕ СВИ СЕЋАМО: Како данас изгледа Београђанин са "Киндер" чоколаде? (ФОТО)

"ЗНА СЕ ШТА ЈЕ МОГУЋЕ, А ШТА НИЈЕ РЕАЛНО" Кон одговорио на питање кад ће државе да отворе границе

Због тога Зорица и седам година након што јој је кућа изграђена, живи у страћари која има два собичка. Ова несрећна девојка остала је без мајке са три и по године, а без оца пре седам. У 13. години је остала без ноге која јој је одстрањена јер јој се, после безазлене повреде у школском дворишту, инфицирала рана. Отац је није на време одвео лекару, а када је инфекција узела маха, завршила је на клиници у Београду, где су једино могли да ураде ампутацију и тако девојци спасу живот.

Само три године касније, поново је морала под нож. Доктори су били приморани да јој одстране једно плућно крило када су открили да болује од малигног тумора. До пре неколико година о њој је бринуо отац. Живи од социјалне помоћи, сестре је више не обилазе, као ни родбина. Међутим, она је пуна оптимизма и не одустаје од борбе, а ту су и добри људи који помажу колико могу.

- Тешко се крећем, плашим се да ли ћу негде да паднем, и због тога ми је једино жао, што не могу даље од свог дворишта. Ја сам јак борац у животу и идем само напред, иако идем на три ноге, са протезом и штапом. Живот ми је био тежак, након смрти мајке, као мала, изгубила сам се, што је оставило последице по моје здравље. Радовала сам се новој кући, али не смем да се преселим тамо због плућа, јер има доста влаге - рекла је Зорица за Вечерње новости.

Помоћ на измаку снага

Једину сталну помоћ Зорица и њега бака Станислава имају од Нишлије Радована Цветановића (67), који се труди да им се нађе у невољи кад год може.

- Ситуација је изузетно тешка, практично катастрофална. Седам година Зорица не може да се усели… Влага је сад захватила по 50 центиметара И са пода И плафона, то је страшно, ту не може да се живи. У међувремену, од свих догађања, од силног стреса, Зорица је добила И дијабетес, а има проблема и са срцем. Нема ко да чува њу и њену баку, нема ко да их брани. А и ја сам на измаку снага... Можете ли да замислите како ми је кад ми Зорица каже: "Ако ми ти умреш, и ја ћу да се убијем". То је страшно - дрхтавим гласом закључује Радован.

Да Зорица иоле нормално живи, не треба много. Потребно је мало, да се изолује од влаге и да се уведу струја и вода. Али и толико, ова жена сама не може јер нема пара. У овом крају Драинца, Зорица и бака Станислава једине су мештанке. Ко коме више помаже, ни саме не могу да се договоре, али једна без друге, како кажу, не би могле.

- Ја сам јој помагала откад је била мала. Напаћено дете, много се мучило кроз живот, али она је тако весела, насмејана, човеку греје душу - истакла је за овај београдски дневник бака Станислава Глигоријевић.