"Дошао је дан када се радо присетим твог рођења, твог првог плача..." Мајка убијеног младића у Дубони неутешна: Рано моја незарасла, остала сам жељна твог гласа

За њу, али и целу породицу, данас је посебно тежак дан, с обзиром на то да би младић данас напунио 27 година да му живот није прерано одузет.

- Први јул, сине мој... Дошао је дан када се радо присетим твог рођења, твог првог плача, те боје гласа и тих дивних умиљатих очију, твог мириса, додира те нежне коже и моје сузе радоснице када сам те први пут узела у наручје и пољубила твоје мило лице. И сад кад склопим очи и видим те у свом загрљају, и даље осетим оно моје, а твоје срце како куца. Ти си био моја жеља услишена, прво моја мила ћерка, а онда ти, срећо моја, и поносу мој - написала је мајка на друштвеним мрежама.

- Сваки твој рођендан прослављен је како си желео и увек си био скроман и срећан тог дана. Помало важан, али никад ништа ниси замерао. Селе твоја ти је увек приређивала лепа изенађења и гледала да ти сваки рођендан буде посебнији од претходног и дивила ти се у одрастању јер твоја срећа је њу испуњавала као и нас. Био си посебан, пун пажње и разумевања, био си наш Божји дар, био си њена испуњена жеља и нераскидива љубав која и даље траје... А сада... Па зар да живимо од успомена? Зар да сва срећа претвори се у тугу и непроспаване ноћи, у сузе и у нади у чекању и у оној реченици да ћемо "једнога дана бити сви заједно"? Ја не могу да замислим живот без тебе, ја сам и даље заробљена у оном проклетом мају, у ноћи пуног крвавог месеца који је зрачио над нама, а ти у мојим рукама без иједне речи твоје. Знам да си ме осетио како те држим, знам да си чуо крике моје, знам да си осетио тату који ти је пипао пулс јер си један знак дао - додала је.

Мајка се присетила и како је сина као малог држала у рукама, а онда јој је на истим издахнуо за неколико тренутака. То је, како каже, био моменат када се "њен свет срушио, а живот нестао".

- Ја живим, али одавно нисам жива, само се питам зашто је срећа нама леђа окренула. Пуно си тога допринео у овом животу, поносна сам била на твој осмех, младост, успех и твоју лепоту, а онда нам је тама ушетала у живот и светлости више нема. Рано моја незарасла, остала сам жељна твог гласа, остала сам жељна загрљаја твог. Надам се да ће те сада, тамо негде, чувати Бог, кад није дао да живим у срећи сина свог. Коме ћу пожелети најлепше жеље? Твој рођендан је данас, а мени се више не смеје. Ко ће појести чоколадну торту твоју и одувати 27. свећицу твоју? Коме ћу поклон дати како би те загрлила твоја мати? Сваки рођендан од претходног постаје гори јер ме туга мори и очи плачу јер толико бих волела да вратим мог сина. Моје сунце, моје море, моје око најлепше моје мисли само ка теби плове. Остаћеш младост за памћење, остаћеш осмех који и даље сјаји остаћеш љубав моја најмилија... - потресне су речи мајке.

Колико је туга за несрећно настрадалим младићем немерљива сведочи свака написана реч неутешне мајке.

- Да им се затре кућа цела, да нестане зло из села, да свако од њих испашта јер злу се не опрашта. А тебе, љубави, нису убили. Живећеш у мени, живећеш вечно.Воле те твоји тата мама и кућа нам није скроз сама. Сека је твоја овде често, али сви чувамо твоје место - закључила је она.

Подсетимо, младић је убијен 4. маја 2023. године заједно са својим другарима са којима се окупио те вечери у Дубони.

- Мој син је тог дана отишао на посао, вратио се кући, донео је и лекове својој баби која је била болесна. Требао је да полаже за камион, одвозао је последњи час. Навео је да не спремам ништа за вечеру јер ће он купити пљескавице да сви заједно једемо. Он и ја смо сели да гледамо утакмицу. Међутим, стиже му порука да су се другари скупали, и рекао ми је да иде на 15 минута да се дружи са њима и да неће дуго јер сутра ради. Одлази, чујем први пуцањ, рафал, кажем Мишо неко пуца, он ми каже можда се неко оженио, а ја му кажем овако се не пуца. Комшиница зове Мишу и каже деца су убијена - рекла је Далиборова мајка, Данијела, на неком од суђења, па потом наставила даље:

- Долазим код школе и вичем, сине. Мој син је ту знала сам, ушла сам у школско двориште и угледала сам га испод стола, он је мислио да је побегао па је отишао иза школе. Кажем му, наш син лежи овде. Ставили смо га у кола, држала сам га у рукама, дозивела, мајица му се подигла, има крви на стомаку, притискала сам да не искрвари. У Хитној је 45 минута трајала реанимација. Погођен је у стомак. Дете које мрава није згазило, сва та деца су била дивна. Њима ћу семе да затрем, проклети дабога били, ово је упућено њима. Ја имам ћерку, али мој син је мени био и моја ћерка, и син и другарица све. Све сам изгубила, пише Курир.