Хорор у Кикинди: Два детета покушала САМОУБИСТВО! ОВО је разлог
Обоје имају по 15 година
У недавна два случаја која су се догодила у Кикинди и околини, у врло кратком временском року, два малолетна лица покушала су себи да одузму живот. Најпре је петнаестогодишња девојчица Т. С. покушала да се утопи, тако што је са обале реке ушла обучена у реку Тису у Сенти.
Девојчицу су приметили локални мештани који су је спасили од намере да се утопи. Недуго након овог немилог догађаја, петнаестогодишњи дечак М. Н. скочио је са врха деветоспратнице у Кикинди на кров аутомобила. Према изјавама његове породице, дечака су мучили љубавни проблеми, па је због неузвраћене љубави желео себи да одузме живот.
Прочитајте и:
Узрок оваквом понашању треба тражити у читавом корпусу различитих развојних проблема - мишљења је психолог Миљана Китановић. На младе делују огромне количине информација, различитих врста и садржаја. Друштво је у распаду, породица у кризи, у већини случајева, нерасположени и презаузети родитељи борећи се да реше егзистенцијалне проблеме, немају довољно времена да се посвете деци.
- Самоубиство као израз аутоагресије или самоуништења, које има за циљ одузимање властитог живота не може да се посматра као тренутни догађај, већ као процес који траје и има своју динамику. Не постоји јединствен став науке на који начин би се могло дефинисати самоубиство и самоубилачко понашање.
- Фактори ризика су бројни - економска депривација, поремећено породично функционисање, депресивни поремећај, социјална изолација, осећање безнадежности, агресивност, импулсивност, недостатак социјалне подршке, осећај изолације, стигма која прати покушаје тражења помоћи, губици значајних особа, искуства траума и злостављања, постојање менталног поремећаја, соматских болести, злоуотреба психоактивних супстанци, алкохола, пол, старост и друго - објашњава Китановић.
Постоје суицидна понашања која обухватају размишљање о самоубиству. Код парасуицидалних понашања (самоповређивање, осећање кривице, самокажњавање), у почетку долази до инсуфицијенције и сужавања, пада виталних функција, појављује се афективни депресивни тон, долази до редукције социјалних контаката када особа живот доживљава као угрожавајући имајући осећање тескобе, осећања мање вредности, усамљености. Након тога долази до кумулације агресије усклед немоћи да се нешто промени.
Како објашњава професорка Китановић, особа није способна да контролише своју агресију због слабих одбрамбених механизама, осећања кривице и немоћи, те је ослобађа путем различитих аутоагресивних радњи – бескство у нереално, маштање о самоубиству, а затим наступа и психичка анестезија у којој долази до психогене дисоцијације личности, особе склоне суициду. Овде је јасно да се код особе преплиће увек тежња за смрћу и апел за помоћ упућен непосредној социјалној средини.
Покушај самоубиства као активност, која има за циљ одузимање сопственог живота, а које се не завршава смрћу, може бити екстремна реакција на субјективни доживљај занемаривања, несхваћености, неразумевања и одбацивања од стране околине.
Такође, може бити трансферна репетиција ранијих траума, јер особа која покуша да се убије, вероватно је у неком ранијем односу такође доживеља неприхватање и одбацивање.