ИСПОВЕСТ УБИЦЕ ЉУБЕ ЗЕМУНЦА: Био ми је идол али сам га се и плашио, и кад сам опалио први метак...
Један од најжешћих момака београдског асфалта Љубомир Магаш звани Љуба Земунац убијен је 1986. године испред суда у Франкфурту. Обарач је повукао Горан Вуковић Мајмун, а ко је "прави убица" и даље је мистерија.
И пре него сто је страдао на франкфуртском плочнику, Љубомир Магаш је био "легенда" југословенског, али и европског подземља. Југословени су га звали једноставније - Љуба Земунац.
Људи су говорили: умро је онако како је и живео! На улици, брзо. У уторак, 10. новембра 1986, испред зграде Земаљског суда у Франкфурту, срели су се, чини се, не баш случајно, двојица окорелих непријатеља Љуба Магаш и Горан Вуковић.
КО ЈЕ КО У ЦРНОГОРСКОМ КЛАНУ: Земунци су за њих ДЕЧИЈА ПРЕДСТАВА
Први, старији, искуснији, веровао је у правило да криминалци не пуцају у присуству полиције, па тог дана није обукао панцир. Имао је 38 година и обавезу да на суду објасни неке своје раније уцењивачке потезе.
Млађи, 27-годишњи "приправник" био је истог јутра на суду због неких провала. Срели су се на степеништу. Вуковић је нехајно прошао поред Магаша, али му је овај добацио: "Склони се..."
Муњевито је Горан Вуковић потегао из џепа "колт 38 специјал" и са два метка тешко ранио у пределу срца свог "колегу". Интервенција Магашевих "горила" је била бесмислена. Присутни полицајци су окружили "атентатора" и спречили освету Љубиних другова. Неколико сати касније Љубомир Магаш је издахнуо у франкфуртској болници, а убица Горан Вуковић је одбио предлог полиције да се брани са слободе. Схватио је да је безбеднији у затвору него на улици.
Плашим се Љубе, али не желим да га убијем!
Горан Вуковић је био младић из Сарајевске улице у Београду, надомак железничке станице. И у Франкфурту је, као и сви остали југословенски батинаши, "радио", углавном, на железничкој станици. Познаници га описују као згодног, високог, пријатног младића који је патио због страха од Љубе Земунца.
Као дете је био добар ђак и послушан. Али рано је кренуо странпутицом. Када је отишао у иностранство, дивио се причама о подвизима Магаша. Покушао је да га копира у свему, али није успео јер је био превише сујетан и поносан, па је то обожавање прерасло у нетрпељивост. Имао је обичај да говори: "Плашим се Љубе, али не желим да га убијем!"
Послови којима се Вуковић бавио били су туче, отимања, провале, уцене. Магаш му је у том послу био супарник који је имао доста јачу и боље организовану дружину од двадесетак људи. На "његовој територији" за Горана Вуковића није било места. Уосталом, Вуковић је дуго у СР Немачкој зивео илегално. Побегао је из Југославије петнаестак година раније да ни избегао издржавање казне од две и по године због једног разбојништва. У СР Немачкој је живео без икаквих докумената. Тек када се 1984. појавио на суду као оштећени, његови адвокати су успели да му "среде" документа. Том приликом је чак покрајина Хесен молила наше власти да издају неки документ, да би имала на основу чега да му изда личну карту и дозволу за боравак. Тако је Горан Вуковић постао преко ноћи "нормалан и лојалан грађанин" Западне Немачке, а на суду сведок и оштећени.
КАД ЉУБА ЗЕМУНАЦ БИЈЕ: Погледајте редак снимак - Магашев бокс меч! (ВИДЕО)
Вуковић: Гишка и Љуба су се стално поздрављали преко мене
По причи самог Горана Вуковића, убиство Љубомира Магаша је било последица његовог страха за сопствени живот, али и његове притајене жеље за осветом:
- Нити сам ја дошао у Франкфурт да Љуби Земунцу скинем "круну", нити ме је то уопште интересовало. Рекао сам му отворено: "Дошли смо да радимо свој посао. Нити те дирамо, нити бисмо хтели да те угрозимо! Ти си Љуба и свака ти част!" Пошто је Дебели (Ђорђе Божовић Гишка) изашао из затвора, напали су га покојни Ранко Рубежић и јос неки да се побије - за вођство - са Љубом. Ја сам му говорио: "Зашто би ти то радио, кад сте били добри у затвору. Немаш никаквог разлога. Ево, он је ту у Франкфурту, видео сам се с њим." То га је смирило: "Добро, брате, поздрави га!"
- Стално су се после поздрављали преко мене. Значи, никада раније ту није било неке зле намере, да буде заваде. Међутим, Љуба је окупио око себе те - како да их назовем - клошаре. И то је још комплимент за њих, пошто је Љуба наивно веровао да је способан да и од најситнијег лопова направи највећег - причао је својевремено Горан Вуковић Мајмун.
Метак за метак
- Посвађали су нас људи са стране. На пример, ухватим и пребијем некога, а они гракну: "Види, Горан је измасакрирао! Горан ово, Горан оно..." Намерно су га провоцирали и изазивали. Одемо кући, а после пет минута ме зове Љуба: "Шта ти то значи, Горане, то провоцирање!" Његов зет Срето Разњатовић, док није наместио да ме упуцају Љуба и Цане, кад год је долазио да посети Љубу, долазио је и код мене. Значи да ја нисам ништа имао против тог човека, јер Љуба је био и мој идол. До дана данашњег нисам сазнао зашто су пуцали у мене и шта сам им се замерио да су хтели да ме убију - причао је Вуковић.
- Како сам једном изашао из куће на улицу, видим Срета иде с једне стране, а двојица с друге. Ја сам стварно био много добар са тим Сретом, ни на крај памети ми није било да ми намешта да ме убију. Окренем се мало и како сам се окренуо, тако ме несто погоди у леђа. Видим издалека Љубу и Цанета. Цане је пуцао, није Љуба. Срету гурнем и почнем да трчим. Онда они дум, дум, пуцају за мном. Пита ме Борис Петков: "Шта ти је, брате?" Кажем: "Погођен сам."
- Дошла је одмах полиција, неки Ото Ледер. Ухапшени су Влада Бачар, Цане, Љуба је девет месеци био под истрагом. На крају су сви пуштени. Ево, Влада Бацар је седео због мене у затвору, па смо опет остали добри пријатељи. Једанпут сам му рекао: "Шта ће ти, брате, да имаш непријатеље зато што си Љубин друг."
- Напустио сам болницу једанаестог дана: потписао сам да излазим на сопствени ризик. Од тада се више нисмо виђали све до тог кобног сусрета испред зграде суда. Они су тада били суђени због неких отимачина из 1983. године. Љуба Земунац, Пера Пушељић, Слободан Савић Цане, Шошкиц, њих пет-шест. Ја сам имао заказано суђење за неке крађе у пола једанаест, а њима је био претрес нешто раније. Не слутећи ништа, понео сам пиштољ, просто јер се од њега нисам никада одвајао. Добро сам знао да ће да ми скину главу ако могу. Паркирао сам ауто на ћошку и са супругом Добрилом и Марком Ковачевићем пошао према згради суда. У једном тренутку видео сам их испред нас, њих дванаест- тринаест. Нешто су се домунђавали. Тек кад сам се приближио степеништу, Љуба је са пратњом кренуо према мени. Одмах сам извадио пиштољ и рекао: "Шта хоћеш! Шта хоћес, пичко?" Глупо је да кријем и да казем да му нисам то рекао кад јесам. Плануо је: "Шта је, педеру, хоћеш да се светиш!" Нисам га се нимало бојао: "Мислиш да нећу да ти се осветим?" Одмах сам опалио. Кад га је први метак погодио, бацио се на мене као животиња. И други метак га је погодио.
БАГЗИ НА СВЕДОЧЕЊУ: Земунски клан је планирао да ликвидира Чеду Јовановића
Онда су његови притрчали. Мирно сам вратио пиштољ у футролу, ухватио жену за руку и рекао: "Хајде да идемо." Налетели смо на полицајца, који је држао нека акта, извадио је пиштољ тек посто су браћа Шошкици повикали: "Држите убицу! Убица!" Послушао сам његову наредбу, подигао руке и легао на земљу док не дође патрола. У међувремену, Влајко и не знам ко јос ударили су два-три пута моју жену. Чак су и мене, везаног на земљи, покушали да ударе. Онога коња Шошкица шутнуо сам ногом у груди. Нисам уопште схватао шта се десило и почео сам да се церекам.
Суђење Магашу за напад на Вуковића почело је тек марта 1986. године, петнаест месеци после рањавања Вуковића. На суђењу тужилац је за Магаша тражио казну од осам година затвора, а за Савића девет година. Конацно, 30. априла 1986. изречене су казне: због покушаја убиства Савић је осуђен на две године и шест месеци, док је Магаш ослобођен кривичне одговорности због недостатка доказа. Наиме, на суду се као крунски сведок у корист Магаша појавио чувени фудбалски ас Фахрудин Јусуфи, који је посведочио да је Љуба Земунац у време напада био у његовој близини.