У КРВАВОМ ПИРУ МИЛЕ ПОБИО ДЕВЕТОРО ЉУДИ! У џепу му пронађен списак имена за ликвидацију, а његове речи ШОКИРАЛЕ све (ВИДЕО)
Миле Матић је остао запамћен у СФР Југославији по крвавом пиру у коме је убио деветоро људи.
Крвава серија почела је ујутру 26. фебруара 1986. кад је на радном месту Миле Матић украо два пиштоља, аутоматску пушку и 400 метака. Иначе стражар Казнено-поправног завода из Зенице, кренуо је након тога у целодневни крвави пир приликом чега је убио деветоро људи, подсећа Мондо.
Миле Матић (30) се након крађе оружја упутио у 80 километара удаљен Добој и у свој стан позвао зета Душана Поповића (32). После свађе, Матић га је ударио пеглом у главу, онесвешћеног умотао у ћебе и у њега испалио четири метка. Вратио се у Зеницу и ту ушао у такси Зорана Андријашевића (28) којег је такође убио успут и тело бацио у корито реке Босне. У кантини се потом нашао с колегом Аземом Ризвићем, па су пошли у суседно село код неких девојака... Матић га је кад су изашли из града убио хицем у главу, узео му пиштољ и тело оставио у аутомобилу. У граду је поново сео у такси и затражио од возача да га вози у Вжринковце. Све време је држао руку испод сакоа, па се таксисти учинио сумњив због чега је на успутној пумпи замолио продавца да обавести полицију.
ЊЕГОВО ТЕЛО НАЂЕНО У КАНАЛУ КОД СУБОТИЦЕ! Син пријавио нестанак - језиву сцену затекли пролазници
СТРАВИЧНА САОБРАЋАЈКА КОД ШАПЦА: Младић изгубио контролу над возилом, хитно пребачен у Београд
БРУТАЛНА ТУЧА У ЈЕРКОВИЋУ: Мушкарци се потукли на окретници аутобуса 26, "радила" СЕКИРА
Патрола их је зауставила мало касније и затражила да отворе гепек. Матић је отворио ватру из два пиштоља и на месту убио милиционера Станоја Илића (33), док се други милиционер спасао чудом. Таксиста је побегао, а Матић се вратио у Зеницу и одатле возом отпутовао у Добој где се наставио масакр. Ту се, опет таксијем, одвезао у село Доња Копривна код Модриче, где је живела Смиљана Васиљевић (19). Јак и спретан (био је мајстор каратеа) Матић је искористио ноћ и преко крова се попео на таван, а одатле спустио у шпајз. Прошао је прво једну, затим другу па трећу спаваћу собу и почео да пуца из својих пиштоља и аутоматске пушке.
Истрага је касније утврдила да је прво погинула Смиљана. Затим су убијени њен деда Милорад (68) и бака Смиља (62), па мајка Зорка (37). Сви они убијени су на спавању, а једино је Смиљанин брат Милорад (18) покушао да побегне. Матић га је стигао пред вратима, дршком пиштоља га ударио у лице и карате ударцем бацио на главу несрећног младића, да би га на крају убио једним метком. Од целе породице Васиљевић спасао се само отац Вељко, јер је у том тренутку радио ноћну смену. Матић се потом пешке упутио ка Добоју и успут у једном селу замолио да се одмори док му не дође аутобус. Уморан, заспао је, па су га сељани, до којих је дошао глас о масакру, савладали.
У џепу су му нашли списак особа које је намеравао да убије. Поред Поповића, Андријашевића, Ризвића и чланова породице Васиљевић, на њему су била још два шефа из КПД и један чувар, као и Смиљанин дечко. Лекари су касније вештачењем утврдили да је оболео од параноидне шизофреније. Упућен је у болницу Окружног затвора у Београду, где је након три године од масакра дао први и једини интервју за документарац под називом "Трептачи свемира" редитеља Божидара Калезића.
- Себе доживљавам и као злочинца и као болесног човека. Више се осећам као болесни човек ипак. Често се сећам мојих жртава и мислим на њих, као да су ту око мене и крај мене, као да живим с њима још увек иако многе од тих мојих жртава нисам ни познавао ни видео никада у животу, али доживљавам их сада као да смо стари знанци - рекао је Матић на почетку интервјуа у затворској болници.
Због своје дијагнозе, Миле Матић је тврдио да је деветоро људи убио због халуцинација.
- Да вам право кажем, ја сам имао халуцинације у облику гњида, да ме гњиде нападају па да сам се бранио од њих пуцањем из пиштоља. Те гњиге су биле на особама које сам убијао и скакале на мене и уједале ме. Ја сам се бранио од њих пуцањем из пиштоља, па су настрадале те невине жртве. Нисам мислио на те људе тада уопште, нисам могао да разазнам те појединости. Нису ми се замериле (жртве) у животу, нисам имао ништа против њих, то је све плод маште био и болесног ума - открио је Матић, па додао:
- Највише се сећам те моје девојке Смиљане и зета Душана, њих ми је најжалије. Не могу да бирам од њих девет која ми је најжалија жртва, али сви су ми као људи драги и свих ми је жао понаособ. Млади су, нису проживели живот.
У том тренутку, Матић се нада да ће у једном тренутку изаћи на слободу, можда чак и пре истека 20 година колико му је тада додељено као максимална казна, али сматра да је срећа што су га ухватили.
- Ја се надам да ћу изаћи након двадесетак година овде на лечењу. Да вам искрено кажем, не планирам када изађем неку породицу и то, то није фер од мене - да ја имам породицу, а људи које сам побио да немају. Имао сам код себе аутоматску пушку, два револвера и 400 метака, и сигурно да би пале још многе недужне жртве да ме нису ухватили. То је била срећа што су ме ухватили, јер могуће да ме касније не би ухватили живог - или бих се убио или би ме убили.
На крају разговора Матић открива да би много строжије пресудио некоме као што је он.
- Да се то догодило некоме другоме, ја бих му сигурно дао смртну казну, као што бих и себи пресудио, јер заслужио сам је у пуном смислу. Али, што је испало овако, ја заиста нисам крив, то су лекари одлучивали. Ја имам ту срећу што сам жив и поред тога шта сам учинио, и стварно је лепо бити жив па и ако имам ову скраћену слободу - закључио је у интервјуу Матић, који се недуго након тога у болници Окружног затвора у Београду обесио.