ПРЕДСКАЗАЊЕ ИЗ ФИЛМА "ВИДИМО СЕ У ЧИТУЉИ": Ево како су убијени "жестоки момци" (ВИДЕО)
Култна књига “Криминал који је изменио Србију” новинара Војислава Туфегџића, на основу које је касније и сниман филм током 1994-95 “Видимо се у читуљи” заокуржили је епоху цветања криминала у Србији, времену када су ситни криминалци и шверцери били “српска елита”, а уличари угледни грађани.
Пре 1993, када је Јанко Баљак почео снимање филма, од жестоких београдских момака тог доба који су хтели све, сад и одмах, већ су били убијени Ромео Савић, Дејан Марјановић Шабан, Славиша Павић Пирке и Александар Кнежевић Кнеле.
Ромео Савић
Један од такозваних краљева београдског подземља тврдио је да није криминалац јер продаје само дрогу отету од дилера који су радили за полицију. Ромео Савић био је један од оних момака коју су деведесетих година важили за “краљеве подземља”.
Бојан Бановић
Био је “жестоки момак” и члан вождовачке екипе, убијен је 27.новембра 1994, године. када је имао 19 година у обрачуну са припадницима клана са Звездаре, Убиство Бановића је било окидач за серију сукоба између кланова. Епилог рафала на београдском сплаву те ноћи било је двадедесет испаљених метака, један мртав и троје теже повређених. Кобне хице испалио је Горан Мрдељић који је у окршају био теже повређен.
Његов отац је после његове смрти тврдио да његов син није био криминалац, да су га кукавице прво тукле, а потом и пуцали у њега с леђа. У филму “Видимо се у читуљи”, Бојан се појављује у друштву момака са Вождовца у екипи Горана Вуковића. Сахрањен је 1. децембра 1994. године и на његовој сахрани већина жестоких момака је пустила сузу. На гробу је био и Горан Вуковић који је убијен само неколико дана касније, 12. децембра исте године.
Али за разлику од већине својих другова по оружју, он није пристајао да га зову криминалцем. На питање Војислава Туфегџића и Александра Кнежевића, аутора култног филма “Видимо се у читуљи” и књиге “Криминал који је променио Србију“, како би онда објаснио то што ради и шта заправо јесте, одговорио је:
“Нисам криминалац, већ човек који мора да ради неке ствари. Не привлаче ме велике паре и зато сам нормалан. Али пара имам, а ако бог да, имаћу их и више.”
Околности смрти Ромеа Савића никада до краја нису разјашњене: у три сата после поноћи 8. новембра 1994. године добио је на пејџер поруку да се јави двема девојкама. У четири сата је изашао, у шест је нађен мртав пред вратима свог стана: једна од потписаних девојака тврдила је да никакву поруку није слала… Имао је 24 године.
Званична верзија била је да је смрт наступила после таблета којима је хтео да неутралише дејство кокаина. Подземље је веровало да су му се осветили полицајци дилери.
Михајло Дивац
Боксер с Новог Београда био је један од незаустављивих криминалаца, који је нападао и кад је у њега био уперен пиштољ. Усмртио га је хитац у леђа 12. фебруара 1995. Сви који су знали Михајла Дивца, рођеног 1967. године, као једну од његових главних особина истицали су – срчаност. Када му је затворски стражар обећао батине, Дивац је истог тренутка скочио на њега и ударио га. Није хтео да га пусти ни кад су пендреци осталих чувара почели да пљуште по њему.
“Реаговао сам кад је он мене погледао – јебига – онако провокативно”, описао је своје рањавање Михајло Дивац у “Видимо се у читуљи” Туфегџића и Кнежевића. “И онда сам устао и кренуо према њему. И он је устао. Ја сам направио два-три корака, а он је пуцао у мене са четири-пет метара. Први метак ме је погодио у стомак – ја сам и даље ишао; други метак ми је прошао кроз руку и стомак – и даље сам ишао према њему. Тада сам му рекао: ‘Мали, набићу ти ту утоку у дупе – разумеш.’ Шта сам требао? Овај ме упуцао, и шта сам ја требао?”
Дејан Марјановић Шабан
Дејан Марјановиц Шабан убијен је 18. октобра 1994. године. Њега је хитцима из револвера убио Александар Пауновић познатији као “Мали Паун”. Пауновић, тада петнаестогодишњак, пуцао је у Марјановића испред улаза у зграду у којој је живео у Булевару револуције. Седмог дана после убиства Пауновић се предао полицији.
Говорило се по београдском подземљу, да је Мали Паун убио Шабана само да би се показао већима од себе. Шабан и Мали Паун су били кумови. Марјановићеви пријатељи тврдили су да је убиство било наручено, али је Пауновић на суђењу испричао да га је Марјановић малтретирао и приморавао да за њега обавља неке послове.
Доцније је још казао: “То је његов пораз, не мој. Никад не бих пуцао у ненаоружаног човека. Ја веома држим до кодекса. Срамота је то што је урадио, али га разумем, много се уплашио.” Младић који је пуцао у Дивца имао је 19 година и звао се Лука Бојовић.
Славиша Павић Пирке
У тренутку када је 16.08.1993. године почело да се пуца у башти ФК “Бежанија”, Славиша Павић Пирке је седео пола метра од Драгана Николића Гагија, са десне стране, док се са леве стране налазила конобарица. Она и Пирке су одмах погођени. Пуцњава у којој је убијен Пирке, могла је да буде једна од најкрвавијих обрачуна,у београдском подземљу.
ОНИ СУ УБИЛИ КНЕЛЕТА: Једна особа је имала нешто да му каже, друга га је натерала да клекне!
Само пуким случајем није било више мртвих, и ако је свако од десет рањених могао да погине. Нападачи нису откривени, а пуцали су из “калашњикова”,”шкорпиона” и пиштоља. О Пиркетовој погибији причао је и Кристијан Голубовић, који је констатовао да је “Један Пирке морао је бити убивен, само ако се десет људи рани”, и тиме донекле објаснио да су нападачи смишљено направили сачекушу у кафићу, и ранили недужне људе.
Бане Гребенаревић
Момак са врелог београдског асфалта волео је да пуца на противнике, па је и страдао у сачекуши на Бежанијској коси 27. марта 1996. године. Имао је двадесет година кад је Туфегџићу и Кнежевићу рекао: “Читам да је један београдски криминалац изјавио да нема никог у граду ко га може победити у тучи “на руке”. Мора бити да он живи у Конаново доба. Ја се никад нисам потукао. Док он билдује, ја вежбам у стрељани.”
Југословенска фудбалска репрезентација играла је 27. марта 1996. са Румунијом кад је Гребенаревић изашао из зграде у којој су му живели родитељи, у Улици Стојана Аралице на београдској Бежанијској коси, и заједно са Шубаром сео у свој црни “корадо”.
Чим је ауто кренуо низ улицу, одјекнули су рафали. Нападачи су припуцали из два правца, највероватније из “калашњикова”. Испаљено је више од 40 метака, тако да жртвама нису помогли панцири које су имали на себи. Остао је познат као најмлађи актер филма и по својој изјави:
17 ГОДИНА СКРИВАН ВИДЕО: Језиви детаљи убиства у Интерконтиненталу (ВИДЕО)
“Обични смртници. То, па то су нормални људи, који, овај, живе један, како да кажем, нормалан живот, разумеш. А ми их називамо обични смртници, зато што, што, кажем да то што ми доживимо у једном дану, они не доживе за цео свој живот. Значи нема шансе они никад да доживе ни толико узбуђења ни разочарења, ни лепоте, ни ружних ствари у целом свом животу, колико ми доживимо у једном дану.”
Горан Вуковић Мајмун
Вођа “вождовачког клана“ је 1986. у Франкфурту убио Љубомира Магаша. Ликвидиран је 12. децембра 1994. године. Горан Вуковић, рођен 1959, у историју српског подземља уписао се 10. новембра 1986. када је у Франкфурту убио Љубомира Магаша, званог Љуба Земунац, једног од балканских краљева криминала. Наредних пет година Вуковић је провео у затвору, а 1991. вратио се у Београд. У наредне три године преживео је неколико атентата који су тумачени као освета.
Извршиоци петог атентата на Горана Вуковића – иза леђа звали су га “мајмун” због вештине којом је у младости прескакао балконе и упадао у станове – познати су: реч је била о два полицајца који те вечери нису били на дужности. Овај случај никада није разјашњен и остало је непознато да ли су их ангажовали Земунчеви пријатељи, неки други криминалци или Државна безбедност.
Вуковић је по повратку у Београд, према ауторима филма “Видимо се у читуљи”, месечно зарађивао од 50.000 до 100.000 марака од “комбинација” у Европи и толико у Србији!
Бојан Петровић
Рекеташ, пљачкаш и нарко-бос изрешетан је на углу Бранкове и Царице Милице у Београду 28. фебруара 1998. године. “Кад су Југославији увели санкције и затворили границе, нове генерације више нису имале прилику да виде свет. Сужених видика и провинцијалне свести, потпуно су уништиле оно витешко што је постојало у подземљу” – овако је отприлике творцима филма “Видимо се у читуљи” говорио Бојан Петровић, рођен 1962. године, један од ондашњих “црних бисера”.
Нешто после поноћи 28. фебруара 1998. браон “јагуар” с которским таблицама зауставио се на семафору на углу Улице царице Милице и Бранкове. С краја колоне аутомобила који су чекали зелено, уз шкрипу гума, излетео је “фијат” без регистарских ознака и стао поред “јагуара”.
Два непозната младића изрешетала су возача и сувозача у њему, а онда дали гас и сјурили се ка Новом Београду. Тако су убијени Бојан Петровић и његов друг Зоран Богдановић Кепа. Овако је причао о некима од својих “послова”:
“Лично сам преговарао са власницима грчког ресторана “Бахус”, али они нису послушали мој предлог. Ушли смо у ресторан у суботу увече, кад је био препун. Почели смо да поливамо бензином и одмах су се предомислили и плаћали су нам 25 одсто” причао је Бојан Петровић.
АРКАНОВ ПРИЈАТЕЉ БРОЈ 1: Одлежао је робију због њега, а није писнуо, опевао га је и Чорба! (ВИДЕО)
Александар Кнежевић Кнеле
Један од најпознатијих криминалаца деведесетих пронађен је мртав у “Хајату“ 28. октобра 1992. године. Кад је 28. октобра 1992. године убијен Александар Кнежевић Кнеле, његови пријатељи су објавили 162 читуље! Његово тело нађено је у апартману тада најлуксузнијег хотела у Београду “Хајат”.
Александар Кнежевић је у тренутку смрти имао у џепу 5.000 марака готовине и на себи злата у вредности од 80.000 марака. Туфегџићу и Кнежевићу његов отац рекао је: “Нити ми је син био криминалац, нити се бавио рекетом. Камо среће да се бавио! Није био силеџија.” Записали су и речи једног инспектора МУП:
“Кнежевићев отац напада полицију да га је убила, тврди да му се син није бавио криминалом. Никада, међутим, није објаснио откуда његовом сину ‘порше’ вредан 80.000 марака, новац да мења хотеле… Можда је радио преко омладинске задруге?”
28. октобар 1992. године, кад је собарица у апартману 331 хотела “Хајат” пронашла непомично тело. Обдукциони налаз показао је да је усмрћен с три хица у главу, а да је пре тога био приморан да легне на под. Истрага је непобитно утврдила да је сам пустио своје убице у собу.