МИЉЕНИЦА СРПСКОГ ПОДЗЕМЉА! Икона '90-их открила непознате детаље: А онда, уместо у дискотеке ишла сам на сахране

- Неки причају да сам мафијашка дроља, безобзирна ку*ка која зарађује на мртвима, само зато што сам дане и ноћи проводила са Гишком, Шијаном, Ашанином. Ма и писало се свашта о мени, али фотографије су углавном биле лепе, а то је најважније, зар не - рекла је својевремено Саша Крајнц, некадашња "принцеза подземља". Једина жена која је жестоке момке из деведесетих заиста познавала. Једина жена која купује само парни број ружа јер њих, своје пријатеље из подземља, сада посећује само на гробљу.

Звали су је "Мала", била им је, како каже, увек на првом месту, осионо дериште за које би убили да је требало. Васпитавали су је и размазили. Тако је било пре и после богатства које су стекли радећи у иностранству и за Државну безбедност.

Упознала их је у теретани са 18 година, а у друштво ју је увео Дарко Ашанин, први српски бос и покретач сарадње криминалаца са ДБ-ом.

- Он ме је највише размазио, али и васпитавао. Сећам се како смо се једном споречкали у клубу НАНА у глуво доба ноћи. Демонстративно сам изашла и легла на масне шине испред. Обезбеђење је ушло код Дарка и рекло му шта се дешава, а он је само одговорио: "Па, први трамвај креће тек за два сата, нека је, нека лежи - открива Саша.

Била је ратоборна плавуша, одрасла без оца. Спремна да се потуче са сваким ко је погледа. И нашли су се. Она је у њима видела ауторитет који никад није имала. Они у њој клинку о којој ће бринути.

- Упознала сам их пре сјаја и богатства, када нисмо имали пара. Сећам их се из периода када нико није имао кола, па су позајмљивали фићу од моје маме да бисмо могли у град. До дискотеке смо ишли аутобусом, а на утакмице пешке. А чим су мало ушли у паре, све је почело да се врти око њих - присећа се Саша.

Чим би ушли у кафану, музика је морала одмах бити за столом момака из подземља.

- Били су боеми и сви су имали неке своје песме. Дарко Ашанин је стално наручивао песму "Бањалуко и та твоја села". Вртели су песме Зорана Калезића и хитове деведесетих. Обожавали су "Плави мој сафиру", а мени су наручивали "Топла зима, плава жена" - открива она.

После ноћног изласка по земунским кафанама, одлазили би код Аркана у посластичарницу.

- Аркан је био неки врх свега код нас, по организацији и новцу. Код њега су се сви скупљали: црногорско подземље и крем београдског криминала. Све заједно, криминалци високог ранга. Био је ћутљив човек, велики шмекер који се није много истицао - сећа се Саша.

- Имао је смешних упадица, као што је била она кад смо Веско, Дарко, Славко и још неколико нас дошли рано код њега у посластичарницу. Седели смо и јели жито. Када нас је видео, рекао је: "Где сте ноћобдије? Шта је, једете жито? Да ли је то неки парастос овде?", на шта смо сви почели да се смејемо - додаје.

У теретани је сретала Легију, ког такође памти као ћутљивог и повученог.

- Пре тренинга смо га виђали како претрчава Бранков мост по 5-6 пута, а то му је било само загревање. И онда дође у теретану и одради тренинг. Лепо је изгледао, али није био нешто дружељубив, ни нападан. Више повучен и окренут себи - каже Саша.

Много отворенији био је Александар Кнежевић Кнеле.

- Он је био клинац пун елана, сав као на струју, харизматичан, позитиван. Провео је на улици годину дана и страдао. Остала сам у добрим односима са његовим оцем који је јако тешко подносио сва суђења за убиство његовог сина. Нарочито то што је случај проглашен застарелим.

Посебно близак однос имала је са Ђорђем Божовићем Гишком, оснивачем паравојне формације "Српска гарда". Први сусрет са њим десио се у посластичарници.

- Седела сам са братом и друштвом, и одједном је ушао мени непознат мушкарац. Послао је конобарицу за наш сто да нас пита да ли имамо нешто против да нам пошаље пиће. После тога нам је пришао, а онда се пола сата извињавао мом брату што нас омета. Позвао ме да се видимо исто вече и пристала сам - каже она.

Али, Гишка је убрзо сазнао да је Саша била у вези са мушкарцем ког је он познавао, такође из подземља и тог тренутка - њихов однос стао је само на јаком пријатељству.

- Био је господин човек са манирима, обишао је свет, говорио неколико језика. Цела његова соба била је у књигама, од пода до плафона, на свим језицима које је говорио. Научио их је путујући и боравећи у затворима. Причало се и да је држао предавања затвореницима, учио их језицима.

У неколико ситуација јој је помогао, можда чак и сачувао живот.

- Некако сам ушла у проблем са Црногорцима који су били јаки криминалци. Случајно смо се срели после убиства Андрије Лаконића у НАНИ и они су почели мене да увлаче у све то, да налазе неку моју кривицу у свему. Али, наишао је Гишка и запушио им уста, а мене као дете извео напоље и одвео кући - присећа се Саша.

Каже да није била упозната са њиховим пословима, да су паре зарађивали у иностранству, а овде долазили само да их троше. Тек у неко зрело доба почели су да покрећу бизнис, али тада су их већ убијали.

- Памтим их као добре људе, спремне да помогну увек - од померања шифоњера у кући, до тога да не идем по киши сама. Далеко било да неко покуша да ме злоставља или провоцира. То нису дозвољавали никад. Помагали су ми око свега што је требало мојој мајци, свраћали код нас на кафу кад су били у пролазу. С друге стране, било је и ствари које су ми забрањивали. Нисам смела да идем сама у казино, да се возим с неким непознатим, или примам пића од непознатих људи - присећа се са тугом у гласу.

И док је деведесетих већини било тешко због инфлације и рата који се спремао, Саша и њени пријатељи из подземља ноћу су лудовали, иако их је Државна безбедност тад увелико врбовала.

- Понашали смо се бахато, не знам ни сама колико смо плата трошили за једну ноћ по дискотекама. ДБ их је врбовао због неких глупости које су овде правили и онда су улазили у службу да не би лежали у затвору. Али, то је карта у једном правцу. Убијани су чим би одбили послушност - прича Саша док јој се поглед полако мути.

Уследила су убиства. Уместо у дискотеке, Саша је једном недељно одлазила на сахране. Некада и много чешће.

- Једва сам преживела те године. Из сјаја, излазака и лудила, одједном су почели један по један да нестају. Сваки час ми је део срца откидан, ту није било краја. У неком тренутку убијали су једни друге, али тако је вероватно морало.

Дарко Ашанин, који јој је до тада повлађивао у свему, сада се нашао у ситуацији да је учи како се треба обући за сахрану.

- Говорио ми је да је сахрана последњи испраћај некога и да за то треба да се дотераш како би испоштовао оног који је умро. Стално ми је понављао да треба да се обучем као да идем на излазак са тим пријатељем. А када смо се враћали са сахрана, разговарали смо о томе ко је следећи. И знали смо. Увек смо знали ко је следећи - прича док јој глас подрхтава.

- Стално су били на опрезу и чим се опусте - убијани су. У то време нису узимали телохранитеље, него су спавали сви са пиштољем, мењали адресе, аутомобиле. Недостајало ми је тад оно време кад смо били без новца, јер смо били чистијег срца и искренији. После смо имали пуно пара и то се све покривало новцем, све се куповало, чак и полиција -прича она.

Они су морали да брину о свом животу, и да чекају у реду за метак. А она? Она је морала да се избори са њиховим смртима. И тада је почела да сече руке жилетом. Да крене крв, да буде лакше.

- Ја за то кажем да сам отварала шкрге. У том тренутку ми јесте помогло, али су ми остали ожиљци да ме сваког дана подсете на сваког од њих. Секла сам и вене после смрти мог мужа, Даниела Ишљемовића.

А он је био млад, брз, увек наоружан и екстремно опасан. У сваком тренутку као темпирана бомба. Таквог су га сви знали и зазирали од њега.

- У кући је био најбољи и најмекши на свету, није дозвољавао да будем два метра од њега, нити да било шта радим. Кад је био болестан, морала сам да лежим са њим у кревету. Венчали смо се кад је био у затвору, да бих могла да му долазим у посете.

Њен аутомобил је у то време често обијан.

- Полицији вероватно није одговарало што сам много чачкала, па су ми често долазили кући. Зато сада имам мало фотографија из тог периода јер су ми све носили. Чак кажу да је једно време било лакше да прате мене једну јер се знало да ко код од њих дође из иностранства - прво сврате код мене. Пратећи мене једну, пратили су све њих.

Саша је била у вези и са Веском Вукотићем, који је, подсећамо, означен као извршилац првог мафијашког убиства у Београду у клубу "Нана", у марту 1990, кад је ликвидиран Андрија Лаконић. Саша и Веско дружили су се са Дарком Ашанином и Славком Мијовићем и често су били или у Аркановој посластичарници или код Мије у Паладијуму. То су била два места која су сматрана "црногорским амбасадама" у Београду, где су се жестоки момци окупљали и некад коцкали.

- Моји жестоки пријатељи су имали свако своју сферу рада. Док се нису сударали, то је било добро - каже Саша.

Љубу Земунца никада није срела, али он јој је био, како каже, највећи идол. Иако је била дете кад је погинуо, побегла је из школе да би му отишла на сахрану. И данас му одлази на гроб.

- Сви они заједно имали су више срца од осталих, храбрости да живе такав живот. Били су рођени за то време, сигурна сам да се у овом не би снашли.

Након свега тога, кад је сахранила и последњег пријатеља, живела је у Грчкој и Паризу. По повратку, радила је у Ургентном центру, на неурохирургији.

- Таман сам се мало опоравила и онда сам почела да радим на месту где је много њих умрло. Брзо сам напустила Ургентни јер сам имала превише смрти за овај један живот, то је било тешко за преживети.

Живи у Земуну, тамо где је све и почело. Тамо где је доживела највећу срећу и највеће трагедије. Иако каже да је деведесете оставила иза себе и да јој делују као неки прошли живот, видим јој у очима да не прође дан да се не сети својих пријатеља.