"Нису ми дали да га видим" Потресна исповест мајке: Младић убијен у Алексинцу на прослави 18. рођендана - нападач осуђен на годину дана

 Стотине људи и непрегледна колона испратили су вољеног спортисту на вечни починак док су његови другови на грудима носили поруку "Живиш". На леђима број "33" у част његовог фудбалског дреса. Али за његову мајку, тог дана је време заувек стало.

- Мој син, моја љубав, мој друг. Мој глас разума. И ја њему и он мени. Много смо се волели и били везани. Како је одрастао, били смо више упућени једно на друго, у смислу чувања тајни. Разговарали смо о свему. Као да се наслућивало да ће да дође до овога. Позвао би ме у било које доба дана или ноћи и изнео своју верзију приче, двоумљење. Тражио је мој савет. Исто сам и ја од њега. Кад кажем - остала сам без детета, остала сам и без саговорника, друга, тих наших разговора и тог попуњеног времена током дана које сам проводила са њим, пошто смо били физички одвојени, али стално у контакту преко друштвених мрежа и телефона - започиње потресну исповест мајка.

Она је свог сина описала речима "поштен, хуман, искрен". Како је додала, излуђивала би га неправда, а толико је волео да помаже да је чак и био организатор хуманитарног догађаја за девојчицу која је боловала од карцинома. Волео је децу и деца су волела њега. Међутим, оно што је имало посебно место у његовом срцу, био је фудбал.

- Мало сам се и бунила и љутила у последње време јер сам сматрала да можда треба да посустане са тим. Али увек ми је говорио: "Мајка, док сам жив, ја ћу да играм фудбал!". Ето, тако је и било. Два дана пре смрти освојио је турнир, ушли су у вишу лигу са клубом из Сокобање. То је било 14. маја, славили су целе ноћи са трубачима. Он је био највеселији. Ето, био је у праву кад је рекао да ће да игра фудбал до задњег дана. Имао је честе повреде колена због фудбала па сам се зато љутила и хтела да стане. Међутим, није посустајао никада. У последње време је био и играч футсала и зато сам хтела да се турнир назове по њему. У време короне је имао толику жељу да доведе турнир у Алексинац, јер су играли по околним местима. Ишао је до општине са друштвом да среде папирологију, знам да се вратио и рекао: "Мајка, завршили смо све. Почеће турнир у Алексинцу!". То је требало да буде око 20. јула. Међутим, онда је дошао и рекао да се ипак одлаже јер је нови налет ковида, па је договор био за следећу годину. Следеће године је он преминуо у мају - каже саговорница.

Завршио је Медицинску школу у Крушевцу и имао је звање физиотерапеутског техничара. Стажирао је, положио стручни испит, али се никада тиме није бавио иако је то био његов циљ зато што то има везе са спортом. Његова жеља је била и да заврши за спортског лекара, међутим, није стигао.

- Отишла сам за Шведску када је имао 22 године. Он је остао овде, добио је посао ван струке и имао је све услове за нормалан живот - каже мајка и додаје да је, као што је и она често долазила за Алексинац, и он често долазио код ње.

Она додаје и да су били у преговорима да се и он пресели у Шведску чему се посебно радовао.

Док је обдукција несумњиво показала да је преминуо услед снажног ударца у врат који је изазвао пуцање артерије и крварење у можданом стаблу, правосудни систем је ушао у трогодишњи лавиринт одлагања и супротстављених вештачења. Уместо да у миру ожали своје дете, мајка је преживљавала велику борбу. Њена борба у судници, постала је крик огорчене мајке са само једним циљем - да његово име не остане само број него да добије правду.

Присећајући се кобног дана, са сузама у очима, наводи да се са сином чула око један поподне када јој је рекао да иде на рођендан. Она, иако јој није било свеједно, ипак му није рекла да не жели да он оде јер су још важиле мере због ковида. То је, како је рекла, прећутала и пожелела му леп провод.

- То је наш последњи разговор. И дан данас на послу заплачем кад се нађем на том месту одакле сам га позвала последњи пут - каже саговорница.

Додаје и да је кући кренула око три сата када јој је стигао снимак од сина и порука да је на рођендану прелепо, да има много људи као и да много лепо свира бенд. Мајка, иако је узела телефон да му одговори, како каже, помислила је да је то момак од 26 година и "сада се дописује са мајком" због чега је одлучила да му ипак не пошаље поруку. Знала је да ће се касније, када се врати са рођендана, чути. 

- Око 8 сати ме је позвала ћерка и каже: "Мама, нешто се десило у Оази. Брат је повређен!". До мене није могло да допре да је тако нешто могуће. "Избила је нека туча!". Одмах ми је на памет пала аркада или тако нешто. Навикла сам на његове повреде због фудбала. "Мајка, ти не разумеш. Он је у несвести!". Ја опет помишљам, пробудиће се. Није допирало до мене - каже жена.

Ћерка ју је звала на путу од Сокобање ка Алексинцу. Договор је био да се јави када стигне у болницу.

- "Мајка, он је много повређен!". Кажем јој ја: "Шта је било?", каже: "Мама, њега су реанимирали...". Тек тада ми је све било јасно. Онда сам пала, молила се. Целе ноћи смо били на вези. Супруг је одмах купио авионске карте за долазак - каже жена.

Саговорница додаје и да сада зна да су сви од ње крили истину. Супруг јој је узео телефон.

- Молила сам се целе ноћи. Ћерка ми је рекла: "Пробудио се и рекао је да не бринеш." То је наравно била лаж - каже саговорница и истиче да када се десио сукоб у ресторану, позвана је екипа Хитне помоћи која, како каже, није дошла јер нису имали слободно возило.

Младића је у болницу одвезла патрола полиције.

- Ујутру смо кренули. На аеродрому сам прошла кроз продавницу и видела његов омиљени парфем.Супруг ме је погледао, било ми је јасно зашто, само нисам хтела да признам. Купила сам га. Кажем: "Нека, када се буде пробудио, да има да га изненадим.." - каже и додаје да ниједанпут није узела телефон у руке.

- Позвала сам ћерку, јавила се каже да чекају скенер. У следећем тренутку зовем, али ми се више нико није јављао. Супругу је стигла порука. Он је отворио и затворио. Савио је главу и рекао: "Не могу да те лажем..." Ја сам му отела телефон и то је била порука од моје сестре. Написала је само: "Умро је." Ето, тако сам сазнала, на аеродрому пре укрцавања у авион - каже саговорница.

Она објашњава да се тада водила борба између његов срца и разума. Плакала је, вриштала, али је била свесна да мора да се смири како би је уопште пустили да уђе у авион. Тог лета се, како каже, уопште не сећа.

- Тражила сам да ме одведу у Ниш, у мртвачницу. Нису ми дали да га видим. Рекла сам да сам мајка, да сам сад стигла, да нисам стигла да се опростим, да само желим да се уверим да је то он. Нису ми дали јер су га спремили за обдукцију. Обећала сам да нећу да га дирам, само да га видим. Три пута смо одлазили до Ниша и враћали се. На крају смо отишли, дошло је неко возило, они су стављали тела, али су рекли да ту није он. И сад ја не знам како, ћерка је вриснула и рекла: "Мама, то је он, то су његове ноге!". Блокирали смо пут комбију да не може да прође, мој отац је ту био, он је открио чаршаф и то је био он - присећа се саговорница.

После мукотрпног процеса у којем су се сукобили медицински налази и дигитални снимци лоше резолуције, суд је донео одлуку која је породицу оставила у потпуној неверици. Кривично дело је преквалификовано у учествовање у тучи, а главни актери осуђени су на само годину дана затвора. За мајку, која је корачала за белим сандуком свог детета, ова пресуда је била коначни шок додатно продубљен понашањем породица окривљених, које, како мајка тврди, годинама након трагедије нису показале ни трунку емпатије. Сада, коначна реч је на Апелационом суду који треба да донесе одлуку о првостепеној пресуди против главног осумњиченог да је задао смртоносни ударац.

- Када сам дошла кући, сви су причали о неком хапшењу и убиству, а ја нисам разумела о чему говоре. Нисам хтела ни да поверујем да је убијен. Мислила сам да му је само позлило… Зашто би њега неко убио? Он је моја душа. Ноћ уочи сахране почела сам да чујем имена, да је кренуло хапшење и да су неки у притвору. Ништа ми то није значило. Нисам познавала те људе, нису били његови другови - каже мајка.

Она додаје и да је после сахране отишла у тужилаштво како би сазнала шта се догодило.

- Рекли су ми да је избила туча, да је он седео за столом, да је видео да је његов друг нападнут и да је истрчао на терасу. Тамо се умешао, раздвојио их и ударио једног момка. Тај момак је потом задао ударац који је био смртоносан. Он је пао после тог ударца.На тераси је било много људи. Када сам касније видела снимак, видела сам гужву, њега како се креће ка излазу, губи равнотежу и пада. У том тренутку добија још један ударац, вероватно флашом. Ипак, вештаци су рекли да тај ударац није био пресудан, да би он и без њега пао - каже мајка и додаје да се тај ударац ипак користи као главни аргумент одбране.

Судски вештаци су дали прво прелиминарни, а потом и званични налаз којим потврђује да је смрт насилна и да је настала ударцем у врат. На снимку су препознали ударац који одговара том механизму повреде.

Одбрана је ангажовала приватне вештаке који су тврдили супротно – да повреда није могла настати тим ударцем, већ да је младић повреду задобио док је лежао на поду, наводно након шута.

- А ја само питам, зашто је лежао на поду?! Како је дошло до пода ако га ништа није срушило?! - пита мајка.

Оно што је било посебно спорно јесте вештачење вештака који је иначе авио-инжењер који је завршио курсеве. На основу снимка, као и медицинским вештацима, постављено му је питање да ли види контакт између убијеног и осумњиченог. Он је рекао да не види.

Објаснио је да нема довољно реперних тачака ни полазишта да би прецизно одредио размак и закључио да ли је било ударца, па се, како је навео, више ослањао на логичко размишљање и здрав разум него на конкретан приказ са снимка.

Мајка наводи и да, иако је било много људи, сви су тврдили да ништа нису видели, само младића како лежи. Власница ресторана, како каже мајка, експресно је осуђена на пет месеци кућног затвора и малу новчану казну јер је три дана крила снимке. Ту одлуку је образложила да је у ресторану било више људи него што је смело због мера због короне.

У даљим изјавама наводио је и да се консултовао са вештацима из Београда који су такође сматрали да ударца није било, док су нишки вештаци тврдили супротно - да се на снимку јасно види контакт.

Касније је и на суду делимично одступио од свог налаза, наводећи да није сигуран да ударца није било и да је могуће да је постојао, али слабијег интензитета. Тиме је практично довео у питање и сопствено првобитно вештачење, што суд, међутим, није узео као одлучујуће, већ се ослонио на његово раније вештачење.

Србија Данас/Блиц