Оливеру покушали да је УБИЈУ на ОВОМ МЕСТУ: Пре ШЕСТ година ту се десило нешто што је најавило НЕСРЕЋУ

Држава је изневерила новинарку Вијести Оливеру Лакић сваки пут када јој је прећено или је била нападнута, а неки делови система су контроверзним одлукама обезбедили да и високо позиционирани актери, против којих су постојали докази за очигледан покушај утицаја на истрагу, прођу без последица.

Пре него је неко 8. маја покушао да је убије, Оливери Лакић је готово у континуитету прећено седам година. На истом месту на ком је погођена метком, на улазу зграде у којој станује, пре шест година и физички је нападнута.

Ниједан случај напада и претњи није до краја истражен, ни у једном није откривено ко су налогодавци.

Годину дана пре него што је 7. марта 2012. године претучена, прећено јој је два пута, крајем јануара и почетком фебруара 2011, због серије текстова о пословању фабрике дувана Тара из Мојковца. Новинарка је тада истраживала да ли се у тој фабрици и њеном складишту у Доњој Горици производе, складиште и одатле кријумчаре цигарете, али и да ли су са тим повезани службеници Управе полиције и Агенције за националну безбедност.

Због првих претњи, Славко Мусић, запослен код власника Таре, осуђен је на четири месеца затвора. Његов колега Марко Пипер ослобођен је тада оптужби да је угрозио сигурност Лакићеве. Мусић, који је Лакићевој претио 3. фебруара 2011. године у затвору је провео само два месеца, јер је добио условни отпуст.

Никада формално правно није утврђено ко је 9. фебруара, само пар сати након што је полиција установила да Лакићева и њена породица нису угрожени претњама које су јој упућене раније, брутално претио новинарки, њеној ћерки и ћеркиној цимерки. Тог дана, мушкарац који се представио као Бошко, позвао је другу новинарку Вијести и изрекао низ тешких увреда и ужасних претњи.

Сутрадан, са истог броја, послата је СМС порука да та новинарка “пренесе поздраве” ћерки Оливере Лакић и њеној цимерки.

Три дана касније, Даниловграђанин Милан Гргуровић тврдио је полицији да је он претио Лакићевој, али није могао да се сети ниједног дела разговора са новинарком, нити да објасни због чега је звао. Иако је утврђено да је лагао, није одговарао због тога, јер је Виши суд два пута укидао пресуду судије Жељке Јововић која га је оба пута осудила на по годину затвора због лажног пријављивања.

НВО Акција за људска права, у извештају “Процесуирање напада на новинаре у Црној Гори”, констатовала је да је, с обзиром да никада није утврђено због чега је Гргуровић лажно тврдио да је претио новинарки, њеној ћерки и њеној цимерки, једини логичан закључак је да је за нечији рачун покушао да спречи откривање правог извршиоца претњи, а да је потом суд обезбедио да он за то не сноси никакву одговорност.

Никада није утврђено зашто је то и за чији рачун Гргуровић урадио. Због истих претњи процесуиран је некадашњи возач бившег директора Управе полиције Веселина Вељовића. Робије га је спасао вештак Предраг Бољевић, чијем напрасно промењеном мишљењу је поверовала судија Лариса Стаматовић Мијушковић.

Бољевић, на основу чијег стручног налаза је и подигнута оптужница против службеника УП, током судског поступка изненада се “предомислио” и релативизовао доказе о броју телефона са ког је прећено Лакићевој, њеној ћерки и ћеркиној цимерки. Пре тога је утврдио да су само Рабреновић и два члана његове породице могли да упуте претње Оливери Лакић.

Поступак против Рабреновића нарочито је занимао председницу Врховног суда Весну Меденицу, и некадашњег шефа криминалистичке полиције Синишу Стојковића који је у посљедњим данима 2012. године ухапшен због сумње да је покушао да утиче на тужитељку Љиљану Кликовац да “застане са истрагом”.

Суткиња Вишег суда Миленка Жижић, одбацила је оптужни предлог против Стојковића, образлажући да није могао да утиче на Кликовац, јер “није имао висок положај и ауторитет у служби, као ни битан социјални статус и положај у друштву”. Иако је тужилаштво сачинило службену забиљешку о интересовању Меденице за случај “Рабреновић”, она никада није саслушана ни процесуирана због тога. Да своје интересовање за Рабреновића не објасни у судници, омогућила јој је колегиница и пријатељица Жижић, одлуком да не оптужи Стојковића.

Због напада из 2012. године, Подгоричанин Иван Бушковић осуђен је на девет месеци затвора, али је у ћелији остао краће. Наводно због доброг владања и амнестије. Неколико Бушковићевих пријатеља и рођака осуђено је због лажног сведочења. Они су током судског поступка због пребијања новинарке покушали да му дају алиби, тврдећи да је у тренутку напада Бушковић са њима играо фудбал.

Након пребијања 2012. године, Лакићева је јавно оптужила бившег директора Управе полиције Веселина Вељовића да стоји иза пријетњи и напада на њу. Он је саслушан у тужилаштву због претњи из 2011. и негирао да о томе зна било шта.

Он је, у међувремену, изјавио да је Бушковић осуђен само зато што је полиција лажирала и скривала доказе, због чега је новинарка 2. новембра 2013. године поднела кривичну пријаву, тражећи да се испитају те тврдње. Основно државно тужилаштво у Подгорици је формирало предмет и почело истрагу о чијем исходу ни новинарка ни јавност до данас нису обавештени.

Када су Оливери Лакић у мају 2014. године претили пријатељи Ивана Бушковића, за суд то није било довољно да подржи оптужницу за кривично дело угрожавање сигурности.

После напада 2012. године, Лакићева је имала полицијско обезбјеђење две године и седам месеци, које је отказала у октобру 2014. године. Тада је објаснила да више није желела да живи и ради у таквим условима.

У Извештају ХРА, оцењено је да је Лакићева постала жртва серије претњи и физичког напада због серије текстова о нелегалној производњи и кријумчарењу цигарета, који су доведени у везу са службеницима полиције и АНБ.

Из ХРА су оценили да су остали узалудни напори и жртва коју је Лакићева поднела радећи у интересу грађана, док је епилог и овог случаја чињеница да владавина права у Црној Гори није обезбеђена и да јавност и даље губи поверење у спремност полиције и државног тужилаштва да је обезбеде.

Поред тога, суд је утврдио и да не може кривично одговарати човјек који је сам себе лажно пријавио да је претио новинарки, у случају претњи због којих је после процесуиран полицајац. Никада није утврђено зашто је он покушао да истрагу наведе на криви траг. На крају, суд је обуставио и процесуирање пријатеља нападача на новинарку који су јој последњи претили, нашавши да нема довољно сумње да су извршили кривично дело угрожавања сигурности.

Укупно посматрано, судови су пропустили да све ове поступке сагледају у контексту који је заслуживао да најозбиљније буде узет у обзир то да је новинарки Оливери Лакић у континуитету прећено и да је и физички нападнута да би се застрашила и обесхрабрила да се даље бави истраживањем нелегалне производње и кријумчарења цигарета у Црној Гори, посла с којим су врло вероватно повезани бивши и садашњи државни службеници полиције и АНБ-а, судећи по неуверљивом поступању свих надлежних државних органа у случају напада на новинарку. За претње и напад на новинарку Лакић минимално су кажњене само две особе, које нису утицајне и против којих су докази били сасвим очигледни, док је обезбеђено да истрага не стигне до организатора напада”, оцијенили су из ХРА.