"ОВО ЈЕ КРВАВА БАЈКА 21. ВЕКА" Речи мајке настрадале девојчице у "Рибникару" потресле Србију: Трудим се да јој чујем глас...
Потресна исповест мајке девојчице која ја настрадала у масакру на Врачару.
- За мене ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару од 3. маја (када се догодио злочин) више није школа. Тог дана је она уништена и ниједно дете тамо више не треба да крочи да би похађало наставу, јер то није нормално. То више не сме да буде школа. На том месту треба направити меморијални центар.
Такође, школска година мора одмах да се прекине у целој Србији, мора се показати солидарност, а не да се настави с покушајима да се све ово нормализује. Океј је - и треба - да деца до лета проведу време са својим разредом и наставницима, али ван школе - на теренима, игралиштима, у парковима, нека причају, нек се смеју, нек плачу, нек вриште, нек се грле... Нека нам преко лета сва деца буду у фокусу, а од 1. септембра мора потпуна реформа образовног система - основна школа мора концептуално да се мења - овим речима започиње причу М.Н., мајка девојчице (13), која је 3. маја убијена у школи на Врачару. Одлучила је да се огласи у јавности како би покушала нешто да промени, како би указала на чињеницу да мора да се мења досадашњи систем основног образовања, јер деци треба да се понуди садржај који ће, пре свега, развијати емпатију, блискост, другарство, међусобно поштовање, а не да све, као досад, буде само трка за оценама.
Отац малолетног убице са Врачара под овим условом може да ИЗАЂЕ НА СЛОБОДУ
ТУЖНИЈЕ ОД ОВОГА НЕ МОЖЕ! Србија у сузама - родитељи десете жртве из "Рибникара" се ПОТРЕСНИМ речима опростили од своје мезимице
ОТВАРАЈУ СЕ НОВЕ КАРТЕ У ИСТРАЗИ: Полиција запленила и ове ствари убице из "Рибникара" - испливали мистериозни детаљи
Имам снаге да се борим
- Ја имам и дете од четири и по године, имам воље и снаге да се борим, желим да ми то дете овде одраста и битно ми је у каквом ће друштву одрастати... Зато хоћу да укажем на све ово и невероватно ми је како ових дана сви маше тему, како им је некако све друго у фокусу сем круцијалних ствари. Ово морам да кажем иако ми све ово изискује пуно енергије, јер улажем пуно напора и енергије да ћерку некако одржим присутном поред себе, да јој чујем глас, да некако нађем начин како ћу даље са свиме да се носим... - каже М.Н. за Курир.
Њена ћерка је, кад је тог кобног дана у школи почела пуцњава, била у тоалету. Другарица ју је чекала испред, али је утрчала у другу кабину кад су се зачули рафали. Међутим, она је истрчала у ходник и страдала.
- Ми смо доживели нешто што је највећа трагедија која се икада догодила у свету, а они сада гурају децу да иду у школе, да се све нормализује, да се све настави... А ово је "Крвава бајка" 21. века. Сећам се како је, кад сам ја била мала, сваког 21. октобра цело одељење мислило на оно што се догодило у Крагујевцу 1941. и цело одељење је тада плакало, имало осећања, емоције, саосећање, иако је било прошло више од 40 година. Постоји разлог за то - деца се идентификују с децом, тако се развија емпатија. Никад нисмо плакали кад смо слушали да је погинуо неки херој, јесте нам било жао, али кад чујемо да су деца страдала - онда плачемо. А наше друштво данас нема емпатију, то се у школи не стиче, у школи постоји само нека нездрава компетиција и завист, то је једино што се развија... У школи је највећи акценат на оценама, постоји велики притисак када је реч о оценама, па сада има 20 пута више вуковаца него кад сам ја ишла у школу. Подигнути су прагови за упис у средње школе, деца су исфрустрирана... Зато притисак с оценама мора под хитно да нестане. Акценат у основној школи мора да буде на нечему другом, на томе да се деца науче вредностима, да им се да неки садржај, да имају неку културу, да се друже и повезују, да се развија емпатија... То је приоритет, а тога сада нема - каже она и додаје:
- Садржај мора да уђе у основне школе, да се од 1. септембра крене у позоришта, биоскопе, шетње, да се деца држе за руке, да се окупљају на теренима, увек ће им доћи неки спортиста, музичар... Деца нам немају никакве направљене везе, све зависи какви су им родитељи, колико су они уложили и у каквом окружењу дете расте... А неки родитељи раде дан-ноћ, немају времена да се посвете деци, зато друштву ово мора да буде битно. Ако је прописано да је основна школа обавезна, онда тамо дете не треба само да научи да чита и пише, сабира и одузима, него треба да се научи да има емпатије, да се развија другарство, треба да им се да неки садржај... Па ако већ не можемо да очекујемо да тај садржај пружи свака породица, онда је то питање друштва, оно је дужно да се тиме бави. Друштву је битно у какве људе ће да израсту та деца... Приоритет је, дакле, да се друштво сада окрене деци. У целој Србији. Да се сва енергија, која се сада троши на шетње и митинге, окрене ка деци. Хајде да се бавимо децом.
Све вести о трагедији која је потресла Србију прочитајте ОВДЕ.