ПАВЕЛИЋЕВ ВЕСЕЛИ ЛОВ И КРВАВЕ ОРГИЈЕ ЗАБЕЗЕКНУЛЕ И ГЕНЕРАЛА ВЕРМАХТА: Усташе хтеле да побију Србе по сваку цену!
Едмунд Глезе фон Хорстенау аустријски официр, политичар и генерал Вермахта, послан је у Загреб како би служио као њемачки војни изасланик код нових власти
Неупитно сведочанство о геноциду који је почињен над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској оставио је кроз своје написе немачки генерал Едмунд Глезе фон Хорстенау. Он је био савременик овог тешког злочина и њихова сведочења налазе се ван сваке упитности и подозрења које заинтересоване стране имају.
УСТАШЕ ИЗГЛАДЊИВАЛЕ ЛОГОРАШЕ ДО БЕСВЕСТИ! Потресне исповести сведока из Јасеновца: За доручак јели топлу и мутну воду
ТАКМИЧЕЊА УСТАША У КЛАЊУ СРБА ЗАИСТА СУ СЕ ДЕШАВАЛА: Ужасне истине о Јасеновцу нису "великосрпски митови"
"ВИШЕ МЕ ЗОВУ ДАРА НЕГО БИЉА" Освојила је срце публике а сада поново РАСПЛАКАЛА Србију: Никада нисам била на мору!
Када је за време Априлског рата основана НДХ, Едмунд Глезе фон Хорстенау аустријски официр, политичар и генерал Вермахта, послан је у Загреб како би служио као њемачки војни изасланик код нових власти. Већ од самог почетка је исказивао антипатије према Павелићу и усташком покрету, и у својим службеним извештајима у Берлин жестоко је критиковао његову политику прогона и убијања српског становништва, сматрајући да се њоме изазива устанак који ће захтевати иначе непотребну интервенцију немачких окупацијских снага.
- У Загреб сам стигао испуњен аустријском традицијом. Новом послу сам приступио са искреном аустријском надом да ћу бити од користи и да ћу помоћи при стварању нове државе у којој живе три народа.
Веровао сам да ћу успети да створим праву вишенационалну државу у којој ће се свако осећати као пуноправан грађанин без обзира на верску и етничку припадност. Остварење овог циља представља моју другу велику заблуду. Тако сам, ето, стигао у лепи мени драг град на реци Сави. Нисам био објективан. Павелић је 9. априла 1941. године ступио на тло Хрватске. Он је имао сасвим другачије циљеве од мене. У новоствореној Независној Држави Хрватској живело је четири милиона Хрвата, милион и осамсто хиљада Срба и седамсто хиљада муслимана. Његове намере биле су следеће: један милион и осам стотина хиљада православних Срба хтео је да побије и то по сваку цену и свим средствима. Узалуд сам упозоравао Славка Кватерника због одузимања права Србима на постојање.
Узалуд сам га у присуству сарајевског надбискупа Сарића преклињао да Хрватска мора да буде правна држава!
Одузимање Србима права на основна средства за живот, избацивање са посла и из њихових кућа био је само почетак. Следиле су далеко горе ствари. Крајем маја 1941. први пут смо примили вест о убијању српских талаца. Акцију је недалеко од Бјеловара спровео лично млади Еуген Кватерник. Убио је две стотине православних Срба. Истовремено до нас су стигле грозне вести из Херцеговине, те из околине Сарајева. У Херцеговини су се појавиле усташе из Загреба и Like, који су нарочито дивљи и брутални. И ту су почели да праве своје крваве оргије. Усташе су инструмент једне тоталитарне странке.
Од самог почетка мог боравка у Хрватској најоштрије сам се супротставио ужасним усташким злочинима. Каше је насупрот мени, у томе видео само један вентил који је сам по себи вредан пажње и који вреди поздравити као неку врсту револуционарног заноса. Каше никада није посумњао у овакав свој став. Узалуд сам се трудио да у својим извештајима скренем пажњу на то како ће тај намерно и вештачки изазван градански рат стајати и много немачке крви. Треба да се прати сваки поједини догађај и да се тачно оцени. Казао сам да читава ствар треба да се прикаже другачије него што то ради Каше. Ни пред поглавником нисам скривао своју велику забринутост. Данас знамо да су сва грозна недела извршена са Павелићевим знањем и да их је он одобрио.
Почетком септембра 1941. водио сам један нарочито узбудљив и темпераментан разговор са Павелићем. Присутни су били Славко Кватерник, Каше и Лорковић. Ово је све садржано у мом службеном извештају. Кватерник је тог дана био тако крволочан да сам његово излагање прекинуо речима: "Драги Славко, срећан сам што до данас ниси и мене убио."
После тога Павелић је изјавио да бисмо од једног и по милиона православних становника, један милион православних Срба сигурно могли да придобијемо за нову хрватску државу. Сећајући се Метерниха и разговора са Наполеоном у Дрездену, одговорио сам: "Поглавниче, ја бих чак говорио и о нешто мањем броју. Но, дозволите ми да отворим овај прозор како бисте ову изјаву могли јасно и гласно да објавите и свету који се сакупио у центру Загреба, на Тргу Светог Марка!" Ниједан од присутних није знао да ово нису биле моје речи, већ цитат, дакле, плагијат.
Почетком 1942. немачко-италијанске војне јединице предузеле су акцију против четника, и то на простору Сарајева. Операцијом чишћења терена против четника командовао је генерал артиљерије Бадер, војни заповедник Србије. Италијанско учешће у акцији ограничило се у њихове намере да запоседну Сарајево. Први пут се појавио лукави Роата који је командовао италијанском војском. Једва смо успели да спречимо Италијане да не заузму Сарајево. Роатине трупе морале су да се зауставе у сарајевским предградима. Акција чишћења терена североисточно од Сарајева успела је. Немачке мере показале су добар резултат. Наша заштита српског цивилног становништва на потезу Сарајево-Власеница успешно је окончана.
Онда се одједном јавио заставник једне усташке јединице и кренуо у "весели лов" на православно становништво. Наши су ухапсили заставника и његово усташко друштво. Лично сам одобрио акцију хапшења. Хрвате смо разоружали и ухапсили. Врховној команди Вермахта послали смо телеграм са питањем да ли да овим усташама судимо пред немачким војним судом. Усташки суд би их ослободио. Примили смо одговор: ",Фирер сматра да су усташе државотворни покрет који морамо да подржимо. Зато треба да им прогледамо кроз прсте и да толеришемо њихове испаде. Ухапшене усташе морамо да предамо хрватским властима."
МОТИВ И ДАЉЕ МИСТЕРИЈА - ДРУГ МУ ЗАБИО НОЖ У СРЦЕ, ПА ПОКУШАО ДА МУ ПОМОГНЕ: Кључни доказ решава случај!
И заиста, сада је кренула једна од најкрвавијих и најужаснијих акција које су последње три године спроведене у Хрватској. Из својих кућа истерани су старци, жене и деца. Затворили су их у вагоне у којима се превозила стока. Ту су били сабијени у великом броју, данима им нису отварали врата вагона и возили су их у ужасни концентрациони логор Јасеновац. Усташе су се докопале великог богатства српских сељака. Од стране хрватске владе службено је јављено да су ову операцију прекинули. У другој половини октобра 1942. стигле су до мене нове грозне вести. Погођен је био крај западног Јасеновца, око реке Саве. Јасеновац је најстрашнији концентрациони логор у Хрватској. У Јасеновцу је убијено много хиљада грађана ослобођене хрватске државе. Већ у новембру 1941. ја сам захтевао да у концентрациони логор дође једна немачка комисија. Еуген Кватерник се томе опирао. Више недеља се борио против мог плана како би добио на времену.
Ово време је употребио да поред стварног логора смрти изгради "Потемкиново село". Из суседних села довео је људе који су добили задатак да глуме затворенике. Они су изгледали веома задовољно, а логор је био лепо изграђен, али је у њему било места за само 1.400 људи. Чак и наивном Кашеу цео извештај изгледао је необично и сумњиво. Стварни логор Јасеновац није никада видео ниједан Немац. У логор бисмо могли да уђемо само уз помоћ тенкова. Логор је био под командом нарочито дивљег и окрутног Лубурића. Он је живео у емиграцији и био је пропали студент. Јасеновац је бранило око 1.000 усташа. Они, наводно, нису никоме били одговорни. Вршили су терор над целим крајем. Кретали су у своје крволочне акције кад год им се прохтело. Једном приликом сам дознао да се поново спрема једна таква акција.
Хрвати, са Павелићем, поново су порицали истинитост моје информације. Ја сам онда наредио да ми се стави на располагање специјални воз, захтевао сам од поглавника да ми да двојицу хрватских пратилаца. Добио сам државног секретара Зајца и усташког "потпуковника" Лисака. Кренуо сам на пут, а то Павелића није нимало обрадовало. Шта сам све видео на железничкој станици у Сиску и у оближњем концентрационом логору, а затим, после дуже вожње аутомобилом, где ме је пратио немачки тенк, у Црквеном Боку - све те ужасне злочине почињене од стране Лубурића и његових бандита. То једноставно не може да се опише. Становници Црквеног Бока мало пре мог доласка прешли су у римокатоличку веру.
После мог повратка у Загреб предао сам Павелићу кратак извештај. Саопштио сам му сурову истину, без икаквих улепшавања. Поставио сам неколико захтева. Обећао ми је својом часном речју да ће моје жеље испунити. При том, сад ми је јасно, није ни помишљао да обећање испуни. Већ сам тада морао отворено да му кажем како сумњам да његова часна нешто вреди. Следећи пут примио ме је са најсвечанијим обећањем да више неће да ме лаже. После два минута поново је лагао. Само сам у једној ствари успео да постигнем привремени успех. Лубурић је у самом центру Травника, где су се сакупили хрватски добровољци, убио човека. Ово је касније оправдао тиме да је то урадио како би спречио побуну. После тога Лубурић неко време више није био присутан у јавном животу НДХ. Заузврат, ја сам обећао како нећу више ништа да питам у вези са Лубурићевим случајем.
Мало пре овог догађаја Каше је намеравао да Лубурићу додели једно немачко одликовање. Није прошло ни годину дана кад сам дознао да је Лубурић поново активан и да је сада у Бањалуци, и да се налази под специјалном Кашеовом заштитом. Каше је дао Хрватима до знања да о овоме не треба да ме обавесте.
Лубурић је пријатељ са једним од најближих Кашеових сарадника. И усташка банда у Јасеновцу и даље је несметано деловала и чинила нове злочине. Када данас размишљам о томе, могу слободно да кажем да ми је до овог тренутка, док ово пишем, пошло за руком да донекле зауставим усташки курс и спречим још страшније злочине. Поглавник је на почетку имао погрешну слику и веровао је да сам ја веома моћан. Он је моја овлашћења преценио. Лорковић ми је једном приликом, 1943, рекао да сам једини Немац кога се Павелић боји.
После 20. јула 1944. више није морао да ме се боји. Најзад је дошао његов час. Најважнији разлог што сам се супротставио усташким неделима био је чисто људски. Веровао сам да задатак државе не може да буде стварање услова за грађански рат. Хрватска власт је ово стање непрестано подгревала. Но, интервенисао сам и због немачких интереса. Усташки режим угрожавао је и нас. Хтео сам да спречим да немачки војници гину због идиотске Павелићеве политике. За мене је представљало мерило то шта је корисно, а шта није за вођење нашег рата. За нас једноставно није било добро да усташе непрестано вештачки подржавају стање грађанског рата. А то се све догађа иза наших леђа и на нашу штету. Нарочито је за нас било важно подручје између река Саве, Дунава и Драве.
Православни живаљ на овом подручју, а пре свега у Срему, није имао никакав нарочит разлог да се радује оснивању НДХ. Но, ови људи су углавном били сити богати сељаци. Све што су они хтели јесте то да их оставе на миру. Наш воља, дакле, није никако могла да буде то да ове људе плашимо и тероришемо. Па, њихова села су се налазила уз најважнију саобраћајницу Загреб-Београд!
Остаје чињеница да Хрватска политика чињења злочина над Србима има изнад свега да захвали нашем глупом посланику Кашеу. Ово су нам изјавили и Хрвати који су пријатељи Немачке. Ја сам лично осећао потребу да се дистанцирам од крволочне Павелићеве политике и његове екипе убица. Овде мислим на његове најпознатије убице. Притом нисам много водио рачуна о томе шта ће било ко да ми каже. То осећам као своју дужност да бих заштитио углед немачког Вермахта који нема везе са усташким грозотама. Током времена моје интервенције бивале су све јасније и енергичније. Верујем да овим нисам учинио малу услугу угледу немачког народа и њеној армији".