"Осећала сам се гадно, прљаво, као да сам силована" Исповест девојчице из Петнице - за "смрдљиву собу" су знали сви!
Запуштеног, неуредног, пијаног, наводног генија науке и живота ког су сви знали и чије су чудне склоности биле познате.
Истраживачка станица Петница по себи је култ, а у оквиру њега постојао је култ једне личности. Запуштеног, неуредног, пијаног, наводног генија науке и живота ког су сви знали и чије су чудне склоности биле познате.
КРЕЋЕ ИСТРАГА ХОРОРА У ПЕТНИЦИ: Истражни органи покренули поступак због сексуалног злостављања - почело давање изјава
У ПОНЕДЕЉАК ПРЕУЗИМАЈУ ЊИХОВЕ ПОСМРТНЕ ОСТАТКЕ: Болне исповести породица Срба који су СТРАДАЛИ у Немачкој
ДЕВОЈКА ИЗБОЛА СВОЈУ СЕСТРУ БЛИЗНАКИЊУ? Нове информације о сукобу у Зрењанину - повређена у ТЕШКОМ СТАЊУ
Приче о њему и његовим "методама" распредале су се годинама. Ако си био у Петници, знао си за њега, ако си се задржао, сигурно си био у његовом друштву. Ако си женско, осећао си се у том друштву углавном непријатно.
Његово задужење у Станици било је сређивање радова за објављивање у Петничким свескама, зборнику најбољих радова са конференције "Корак у науку" који се ради на крају сваке године.
- О томе како изгледају те ноћи, увек је ноћу имао састанке са полазницима, слушала сам разне приче. Од девојака млађих од њега 30 година које су биле очаране запуштеним, пијаним, интелигентним старцем, са прљавим ноктима и прстима пожутелим од цигарета, изманипулисане током дугих разговора које су водили, до оних којима су сусрети у његовој загушљивој соби били непријатни или чак језиви - започиње причу о свом искуству саговорница и некадашња полазница "Петнице".
Сви су знали за смрдљиву собу у којој девојчицама нуди вино и слика их у еротским позама
Да састанак изгледа овако - он, полазница, вино и тамна соба у којој "ужасно смрди" - сви су знали.
- Да се састанци одржавају ноћу у његовој соби која му је била уједно и канцеларија, у којој су свуда празне флаше вина, прљаве чаше, да полазнике нуди вином, то није била никаква тајна. Да у паузама рада узме апарат, направи по коју фотографију, портрет, некада уколико полазница то жели, причало се тада да је само ако жели, то буде и еротска, уметничка фотографија за коју су се оне свлачиле, заузимале позе које им каже, то се такође знало. Да псује, уме да буде прост и груб, вербално, такође - прича она.
На то, каже, нису сви гледали као на нешто чудно.
- То се узмало здраво за готово. Он је просто такав, то тако функционише. Нико се није упуштао у анализу и тумачење. Мени је деловало изопачено, у глави сам имала слику манијака и атмосферу бордела и, искрено, плашила сам се да одем. Знала сам да ми се неће ништа десити, али сам се плашила. Да ли ћу знати да културно одбијем вино којим ће да ме нуди, како да објасним да не желим да се фотографишем, те мисли су ми се мотале по глави пре него што је требало да кренем - каже, и наставља:
- Ментор је приметио да сам због тога нервозна, иако је говорио да нема разлога да будем, понудио се да оде са мном, што сам ја одбила. Знао је да сам тиха и повучена, да ми то можда неће пријати. Повела сам другарицу која је са њим више пута сарађивала, мада су ми рекли да не воли кад неко долази у пратњи, да трећу особу уме да избаци или да је игнорише, да се понаша као да није ту.
"Ти си нека без порока? Има времена да се то промени"
У соби ју је, како каже, сачекало све оно што је чула. Несносан смрад, прљаве чаше, празне флаше, под улепљен од вина и прљавштине.
- Прво ме је запљуснуо смрад. Било је мрачно, соба је била осветљена светлом са монитора и једне лампе. Селе смо, он нас је понудио вином, она је пропрала чашу у купатилу само водом и сипала њима, ја сам одбила. Када су сипали другу чашу, опет ме је понудио, опет сам одбила "Хвала, не пијем", рекла сам. "Никад не пијеш?", питао ме је, одговорила сам потврдно, он је, као у знак негодовања, одмахнуо главом. Понудио ме је цигаретом, и њу сам одбила "Не пушим", рекла сам. "Не пијеш, не пушиш, ти си нека беспорочна, рекло би се". То је изговорио чудно, подругљиво, презриво и промрмљао је да има времена да се и то промени - прича она.
Да објасни зашто, каже, не зна, али само је желела да одатле побегне.
- Дим, вино, смрад, он онако стар, неуредан, прљав, циничан, свака његова реч деловала је као увреда. Гледао је некако безобразно, не умем то да опишем. Веома, веома чудна атмосфера, нисам знала тада да изразим то како сам се осећала, не знам ни сад. Не ради ти ништа, а осећаш се ужасно - каже, и додаје да је знала да то може да траје сатима, јер су састанци с њим толико трајали, па је почела да смишља изговоре да побегне, али на ред је дошло чувено питање о фотографисању.
- Питао је да ли може да ме фотографише док радим, "како пада светлост, биле би врхунске", рекао ми је. Рекла сам да не волим да будем испред објектива, на шта је укључио у разговор моју другарицу, која је и саму фотографисао више пута пре тога. Сећам се њене фотографије у мајици, без брусхалтера, у неком пољу, показивала ми је. Рекао је да ме посаветује, да би лепо изгледале, да је у питању само портрет и да размислим. О оним другим мојим фотографијама није било речи, туђих ми је неколико показао и тад сам отишла, мислим да сам рекла да се не осећам добро, не сећам се изговора, било је давно. Она је остала."
"Осећала сам се гадно, прљаво, као да сам силована"
- Ништа ми није радио, није ме додирнуо, а осећала сам се некако гадно, прљаво. Осећала сам се силовано. Нисам то умела да објасним ни себи ни другима, нити сам се са таквом особом икад више сусрела. Имала сам 16 година, знала сам да нешто тамо није у реду, али нисам знала шта, мислила сам да нико неће разумети зашто се осећам лоше, како би кад ни сама нисам разумела. Преиспитивала сам да ли сам лоше све тумачила, како то да се нико тога не плаши сем мене. Потиснула сам то и више никад о томе нисам ни са ким разговарала - рекла је, и додала да је опет о томе тек сада почела да размишља:
- Чудно ми је да је тако нешто могло да се дешава међу нама 'петничарима' који смо се одувек дичили својом друштвеном одговорношћу и тиме што смо увек реаговали на сваки облик насиља и неправде. Поражавајуће је то што смо ми који испите никад нисмо падали, пали на испиту храбрости или можда ипак свести. Можда је то доказ онога да човек најтеже препознаје оно што се дешава у његовом дворишту.
