"МАХНУСМО ЈЕДАН ДРУГОМ, КАО ДА СЕ СУТРА ОПЕТ ВИДИМО" Пријатељи и колеге се опраштају од погинулих пилота
Мајор Дејан Крсник и капетан прве класе Звонко Васиљевић трагично су изгубили животе 25. септембра
Двојица пилота, мајор Дејан Крсник и капетан прве класе Звонко Васиљевић, погинули су приликом пада авиона МиГ-21 у рејону села Брасина код Малог Зворника, пре три дана.
Колико језика говорите? Неколико савета како да ове ЈЕСЕНИ доживите магичну авантуру?
ЖЕНА МЕ ОСТАВИЛА ЗБОГ ЊЕГА, УНИШТИЛИ СУ МИ ЖИВОТ: Откривен мотив злочина код Осечине, осумњичени признао све
ОСУМЊИЧЕН ДА ЈЕ ПРИМОРАВАО ДЕВОЈЧИЦУ (8) НА ОРАЛНИ С**С: Подигнута оптужница против мушкарца (64) из Зајечара
Опраштања на друштвеним мрежама за погинулим пилотима цепају срца свих који их прочитају, а једну објаву последњег поздрава његовог колеге, преносимо вам у целости.
Понеки догађаји, понеки сусрети, понека пријатељства, оставе нас без речи у неком тренутку живота. Једноставно, не знаш шта би рекао, кад се десе, иако знаш шта би рекао. Али...
Понекад је боље не рећи ништа, јер то пуно више говори, него стотине важних речи које би изговорио у једном даху. Речи ионако прођу поред нас као ветар, док тишина остаје и после свих изговорених речи. Да настави причу...
Ових дана, изгубио сам пријатеља. Пријатеља са којим нисам имао неко велико пријатељство, заједничке планове, честе сусрете и све оно што доносе велика пријатељства. Некако, нисмо се пуно дружили, да не покваримо наше дугогодишње пријатељство.
Потекли смо из сличних војних ваздухопловних породица, одрасли смо заједно у Загребу, "у крају", што би неки рекли. И цео свет нам је био један парк између Ластовске и Грушке улице.
Заједно смо играли ногомет, смишљали глупости, грудвали се са клинцима из краја преко улице и мирно одрастали. Он је увек био најбољи и тако је добро играо ногомет, да нам је увек било важније, да он игра за нас, него да победимо. Све је увек гледао позитивно и осмех му је био заштитни знак. Заједно смо кренули у основну школу у крају и полако је савладали као и сва друга деца из тих времена. Није било подела, фирмиране гардеробе, скупих летовања и огромних кола. Провели смо заједно једно лепо детињство. Заједно смо се пријавили за војне школе, свако са својим плановима, жељама и надама. Прошли смо све препреке које носи упис у војну школу. Ја забринут, а он са осмехом. Истим возом кренусмо из старог краја, мене је оставио у Рајловцу, он је продужио за Мостар. Растанак два дечака из краја. Махнусмо руком један другом, као да се сутра опет видимо и његов осмех као последња слика.
Нисмо се видели наредних двадесетак година, током који су прошла наша школовања, први успеси и неуспеси, прве љубави, први чинови и прва радна места. Некако прођоше и ратови, заборависмо стари крај да се никад не вратимо у наш парк. Дочекаше нас прве прекоманде, пресељења, нове породице и деца.
Срели смо се после дугих двадесетак година. Угледах га на стајанци Батајничког аеродрома. Опет исти осмех, раширене руке и дуга тишина у којој смо све рекли један другом. Већина људи није знала за наше дугогодишње познанство. То је била наша лична ствар. Обавезе и нови живот, нису нам остављали пуно времена за дружење, али свих наредних година, било је довољно и минут-два кад се сусретнемо у летачком ресторану, на стајанци, у команди, па да се испричамо једним погледом и питањем "Како си?".
И увек је остајао осмех, као подршка свему што радимо.
Пре пар година, тачније 2014.године, довео сам у његову ескадрилу групу фотографа у госте, да би један дан провели са тим момцима. Гости у нашој најбољој ескадрили! Била је нека велика вежба и све очи биле су окренуте на другу страну. Стајанка празна и тек један стари двосед полако рула према нама. Заборављен од свих и потпуно небитан за ту вежбу, медије, генерале и политичаре. Отвара се прва кабина и препознајем школског друга и његов осмех. Са поносом сам га представио гостима, као да је он најважнији за цело наше ваздухопловство. Слика настала са тог сусрета, обележила је цело наше пријатељство. Даље не знам шта би рекао. И то је довољно.
Ето, то сам морао да испричам, после ових пар дана мог личног тиховања. Последњи поздрав друже", написао је корисник друштвене мреже Саша Јовановић, на свом Фејсбук профилу.
Подсетимо, мајор Дејан Крсник и капетан прве класе Звонко Васиљевић трагично су изгубили животе 25. септембра, приликом пада авиона МиГ-21 у реону села Брасина код Малог Зворника, током извођења редовног летачког задатка.
Сахрана мајора Дејана Крсника биће сутра, 29. септембра, на Бежанијском гробљу у Београду у 13.45 часова, а сахрана капетана прве класе Звонка Васиљевића биће истог дана на гробљу у месту Доња Борина у 13 часова.