ПРАВИЛО ДЕВЕДЕСЕТИХ! Ниједан кримос без ОВОГА није излазио напоље - сви су морали да поштују правила
Скупе тренерке биле су обавезно упасане у панталоне, раскопчане и раширене тако да се испод, на мајици или голим грудима, види кајла. За само једну брендирану тренерку, опасни момци знали су да издвоје и до 350 марака.
Цепање СФРЈ, ратови, инфлација, санкције и политика Слободана Милошевића само су неке од ствари на које помислимо када се сетимо турбулентних деведесетих година у Србији.
Све већ наведено довело је и до поларизације у друштву. Делили смо се на оне који немају ништа, и на оне који имају све. На оне који су на улицама у редовима чекали шећер, и на оне који су тим улицама господарили. Ретко ко је још жив од оних који су важили за господаре Београда. Највише њих убијено је у крвавим обрачунима криминалних кланова, још једном од обележја 90-их.
ЕФИКАСНА АКЦИЈА НОВОСАДСКЕ ПОЛИЦИЈЕ: Ухапшени нападачи који су чак 7 пута ножем уболи несрећног младића
АЛЕКСАНДРА СУ ИЗБОЛИ ЧАК СЕДАМ ПУТА! Ухапшени младићи осумњичени за бруталан напад испред коцкарнице у Новом Саду (ФОТО)
"Моји родитељи су демони" Илија који је ПОКЛАО породицу користио ХЕРОИН - комшиница открила све
Име Кнелета, Гишке, Аркана или Бојана Бановића данас можемо да чујемо у емисијама, а сећамо их се по невероватним урбаним легендама и стилу облачења који је обележио целу једну генерацију ове земље на крају прошлог века.
О шушкавим тренеркама, кожним јакнама, патикама са ваздушним ђоном и “педерушама” за причао је Бојан Савић, највећи колекционар и познавалац гардеробе и културе 90-их.
- То је била мода тад, то се носило као детлићи су били сви, буквално, шарено. Шта год дохватиш, обучеш. Битно је било само да је фирмирано, значи горе мора да буде нека добра тренерка или нека мајица, фармерке су морале да буду или Replay или Диесел, патике доле морају да буду обавезно неке популарне у то време и све је то морало да буде укомпоновано и у брендовима. Е а сад боје и то да ли треба да се сложи, то сад више и није било тако битно - каже Савић.
Скупе тренерке биле су обавезно упасане у панталоне, раскопчане и раширене тако да се испод, на мајици или голим грудима, види кајла. За само једну брендирану тренерку, опасни момци знали су да издвоје и до 350 марака, и то у време највеће инфлације када су се плате кретале од 5 до 10 марака.
За најјефтинији пејџер, још један од симбола тог времена, морао си да издвојиш 260 марака. Пејџери, колико су тада били популарни, толико се за њих данас ни не зна да су постојали.
- То је служило да те неко нађе када си ти ван куће, јер ми смо имали сви фиксне телефоне, кад си ван куће, да ти стигне порука да те неко тражи, да ти појуриш фиксни телефон и да му се јавиш - објашњава Бојан Савић.
Затим су се појавили и први мобилни телефони, са антенама на извлачење. Батерије су им трајале по пола дана, али су зато били толико склупи да су могли да их имају само богати и криминалци.
- Само горњи део неке тренерке је могао да кошта и до 350 марака, и онда све је јасно – кад се неко појави у тој тренерци и још мало злата, телефон, нема шта њега ти да питаш шта је он, само се склониш са стране и то је то - прича Савић и додаје да цена никада није била битна, важно је било да буде фирмирано, шарено и упасано тако да би се видела марка фармерки, али и скуп каиш.
Стил сличан овоме постојао је већ у Холандији, код једне од субкултурних група. Али, за разлику од нас, нико у Холандији није упасивао тренерке у панталоне. Као креатор овог стила помиње се искључиво Кнеле, који је за то имао и модни, али и практичан разлог.
Поред тога што брендови нису смели да остану непримећени, Кнеле је морао да брине и о нечем другом. Наиме, један од најпознатијих криминалаца са овог простора, у време када је тек почињао, још увек није имао дозволу за поседовање и ношење оружја. Пред сваким покушајем полиције да га легитимише, Кнеле је морао да бежи. Како пиштољ који му је стално био за појасном не би изгубио у том бегу, Кнеле је почео да упасује тренерку у панталоне, стезао је каиш што више, затварао јакну или тренерку до грла и тако бежао са својим оружјем. Касније, када су сви бежали од њега, а он ни од кога више, Кнеле је и даље фурао овај фазон. Као симбола и идола генерације почели су да га копирају они по статусу нижи од њега, па чак и клинци на улици.
Тако су сви упасивали тренерке у фармерке, шишали се “на ћелаво” и носили кајле, а многи нису ни знали због чега тачно. За то време, док су они играли баскет на улицама градова у Србији, Кнеле је играо руски рулет са својим животом све док 28. октобра 1992. године није убијен у соби 331 београдског хотела Хајат. Његово убиство, као и велики део његовог живота, остало је мистерија.