Преминула Славица Лазић, цењена новинарка

Након дуге и храбре борбе са тешком болешћу, премунула је Славица Лазић (1958-2024), једна од најзначајнијих српских црквених новинарки нашег времена. Рођена је у Београду, у учитељској породици Танасијевић.

Детињство је провела у Панчеву, где је завршила основну школу и гимназију. Поред журналистике, која ће постати њен животни позив, у младости се бавила и аматерским филмом. Режирала је осам филмова, од којих је филм "Лавиринт" представљао ондашњу Југославију на међународном фестивалу УНИКА, у Азербејџану.

Студије новинарства је завршила на Факултету политичких наука Универзитета у Београду. Још у току студија активно је писала у омладинским и студентским листовима. Касније ће бити сарадник многих наших познатих новина и магазина, од којих посебно треба поменути Интервју, Илустровану политику, Став, Српску реч, Телеграф и др.

Осамдесетих и деведесетих година ће радити интервјуе са многим истакнутим интелектуалцима (Борислав Пекић, Александар Саша Петровић, Мића Поповић, Никола Милошевић, Владета Јеротић, јрм. Атанасије Јевтић, Давид Албахари и многи други), који се данас сматрају антологијским. Од почетка 2000-их се подједнако активно и успешно бавила и односима с јавношћу.

Била је чланица Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.

Последњих двадесетак година претежно је сарађивала са медијима Српске Православне Цркве. Била је стални члан Православља, новина Српске Патријаршије, а на радују Архиепископије београдско-карловачке Слово љубве је уређивала и водила емисије „Православље“ и „Препознавање“. Готово да не постоји значајна личност из света науке, уметности, културе, спорта итд, чије је стваралаштво везано за хришћанску духовност, која није била њен саговорник.

У архивама медијских кућа у којима је Славица Лазић радила налази се више од три стотине њених интервјуа, репортажа и ауторских текстова. Талентом и преданим радом, оставила је доиста значајан траг у српској, посебно црквеној, журналистици. Њени многобројни прилози важна су сведочанства за разумевање духовних кретања на овим просторима последњих четрдесетак година.

Један мали број њих она је сакупила и објавила у књизи Лицем к лицу (Београд 2014), првом од неколико планираних томова. Књига је наишла на изузетан пријем, о њој су говорили или писали почивши патријарх Иринеј, садашњи митрополит Јоаникије, академици Владета Јеротић, Матија Бећковић, Василије Крестић и др.

Треба поменути да је Славица Лазић била и један од актера духовног препорода осамдесетих година. Са својим супругом, почившим ђаконом др Милорадом М. Лазићем, од раних осамдесетих је била активни члан литургијске заједнице у манастиру Ваведењу, у којем су тада, као млади јеромонаси, служили ученици оца Јустина - Амфилохије (Радовић), Атанасије (Јевтић), Иринеј (Буловић) и др. Средином осамдесетих, Амфилохије (Радовић) постаје епископ банатски. Тада из Београда за Вршац с њим одлазе Милорад и Славица са децом, а Милорад убрзо постао његов први ђакон.

Од ране младости до самог краја трудила се да својим радом црквени живот српског народа учини култивисанијим и разноврснијим, а интелектуални живот духовнијим. Већ сада је јасно да њен труд није био узалудан.

Како рече велики песник, „нема смрти, има сеоба“. Зато нека је Господ, у којег се читавог живота уздала, прихвати у наручје своје.

Извор: Србија Данас/Телеграф