ПРОКЛЕТСТВО ПОЗНАТОГ СРПСКОГ ФУДБАЛСКОГ КЛУБА: Пет добро познатих лица ЛИКВИДИРАНО - пуцано и на актуелног председника (ФОТО)
Председници и власници новобеоградског клуба ликвидирани претходних година
Фудбалски клуб Бежанија као да је уклет. Многи председници и власници клуба су ликвидирани, а пуцано је чак и на актуелног председника. Међу убијенима који су имали везе са ФК Бежанија су Михајло Дивац, Зоран Ускоковић Сколе, Петар Милошевић Пјер, Радослав Трлајић познатији као Бата Трлаја и Горан Мијатовић Мита.
ОД ТРИБИНА ДО ПРИТВОРА! Лепа Марина привлачила пажњу медија па стигла и до хронике (ФОТО)
У ОСНОВНОЈ ШКОЛИ НАСТАВНИК ЈЕ ТЕРАО ДА СЕ ДОДИРУЈУ ПО ТЕЛУ! Огласило се Тужилаштво из Новог Сада - ево шта је са осумњиченим
"РОЂЕН ЗА СМРТ И СМРТ ГА ЈЕ УЗЕЛА" Прича о чувеном момку из подземља - мистерија од чије је руке страдао (ВИДЕО)
Михајло Дивац убијен је у новобеоградском хотелу “Путник” 12. фебруара 1995. године. Усмрћен је метком у леђа. Остаће упамћен као момак кратког фитиља. Чувена је прича да је за време робијања у ЦЗ-у већину времена провео у самици јер је волео да провоцира и напада чуваре. Од 1991. до 1993. године био је на ратиштима у Вуковару и Осмачу. Био је члан 63. падобранске бригаде, а касније и војне полиције. Био је одличан и дисциплинован војник. По повратку са ратишта преузео је контролу над подземљем Новог Београда, али и ФК Бежанија.
Мало коме је познато да је власник ФК Бежанија 1993. године, кад се догодио чувени обрачун код цркве у Бежанији у коме је убијен Славиша Павић Пирке, наводно био Зоран Ускоковић Сколе. Он се прочуо под окриљем "вождовачког клана". Био је, како причају они који су га познавали, врло похлепан, неумерено суров, с повременим садистичким изливима, злопамтило и осветољубив. Сујетан преко сваке мере, исписивао је јединствену биографију.
У обрачунима са противницима углавном је истурао "своје клинце": Кизу, Пецу, Јакшу, Буцка и Ћанду. Те окршаје је углавном сам изазивао.
Последњи његов сусрет са Арканом био је када му је дошао у канцеларију да тражи своје милионе од продаје фудбалера Лазетића Фенербахчеу, али како се прича, бахати Аркан, увређен како њему неко сме да тражи паре, истерао је Сколета, вичући и ударајући га новинама. То понижење му Сколе није заборавио. Наводно је са Јоргом и Батом Трлајом испланирао Арканово убиство.
Душан Спасојевић је, уз помоћ Легијиних информација, разрадио план за убиство Сколета, за кога се причало да је један од најопаснијих криминалаца у Србији. Доводио се у везу с продајом дроге и крађом возила.
"Ауди" је тог 27. априла 2000. возио Никола Бајић, а Сретко Калинић и Миле Луковић Кум су пуцали. Кад су му пришли колима, Бајић је неплански запуцао и упозорио Сколета и пријатеље, који су почели да беже и узвраћају ватру. Уследила је филмска потера и пуцњава градом све док се Сколетова кола нису закуцала у паркирани ауто. Сколета и његовог телохранитеља полицајца су изрешетали, а рањени возач успео је да побегне и сакрије се у једној згради.
Ускоковић се у Београду појавио почетком деведесетих. Кружила је прича да је он на Бањици убио Бранислава Перовића. У време рата у Хрватској и БиХ, кажу да је радио послове у вези с нафтом и цигаретама из Македоније. Оно што се поуздано зна јесте да је био "пун ко брод", јер је од пара зарађених овде отворио ексклузивне ресторане у Стокхолму и Атини, а тих дана, кад је Спасојевић планирао његову ликвидацију, управо је завршавао изградњу хотела у Барселони.
Петар Пера Милошевић звани Пјер, некадашњи председник ФК Бежанија, и данас се помиње као први у низу вођа “бежанијске групе”. Убијен је 24. јуна 1999. код гараже Тржног центра “Ењуб” у Новом Београду.
Покушао да побегне
Вођа Новобеограђана и бивши власник ФК Бежанија Радослав Трлајић, познатији као Бата Трлаја, непосредно пред пуцњаву био је у свом BMW-u i возио се ка броју 118 у Улици др Ивана Рибара, ка стану у ком је живео. Док је прилазио згради, вероватно је приметио нападаче, који су га чекали. Дао је гас и аутом покушао да умакне смрти, бежећи ка другом крају насеља. Убице су, међутим, запуцале.
Трлајић је ликвидиран испред улаза у зграду број 142, у Улици др Ивана Рибара у Новом Београду, на око 500 метара од свог стана. Било је 22.30 тог 25. фебруара 2000. године кад су запраштали смртоносни хици из "калашњикова". Претпоставља се да су га убице чекале у аутомобилу на неосветљеном паркингу, а било их је чак тројица. У близни места његовог убиства, полиција је током увиђаја нашла два "калашњикова", један пиштољ, оквир за аутомат и велики број чаура.
Пиштољ је испао Трлајићу, јер је покушао да узврати паљбу. Исте ноћи, током увиђаја, полиција је нашла и "ауди" којим су његови ликвидатори побегли са места злочина. У њему је био остављен и трећи "калашњиков", коришћен за Трлајићеву ликвидацију. Његове убице потрудиле су се да уклоне све трагове и отиске са места злочина, али је у "аудију" нађена и стара полицијска одећа.
Бата Трлаја је ухапшен у марту 1998. године, кад је са Гораном Мијатовићем Митом, Славеном Јелићем и Исметом Османијем покушао да из бежанијске поште преузме пакет из Хондураса са нешто мање од четири килограма чистог кокаина. Полиција их је ухапсила, али су Трлајић, Мијатовић и Јелић ослобођени пошто је Османи преузео кривицу на себе.
Непосредно пре убиства посвађао се са дугогодишњим пријатељем Зораном Ускоковићем Сколетом, али многи верују да то није мотив за ликвидацију Трлајића.
"Мала бара пуно крокодила"
Радослав Трлајић је у београдском подземљу био познат по реченици: „Мала бара, пуно крокодила“, којом је у култном филму "Видимо се у читуљи" описао оно што се дешавало деведесетих година у Србији. Према неким изворима, мотив његовог убиства су нерашчишћени рачуни у трговини дрогом.
Горан Мијатовић, звани Мита, водио је двоструки живот. Као председник Фудбалског клуба Бежанија важио је за истакнутог спортског радника који је за кратко време успео да од трећеразредног клуба направи респектабилног прволигаша. Истовремено, био је познат и као вођа "бежанијског клана", моћне криминалне групе која се бавила прометом тешких дрога, убиствима и изнудама и била у вези са јужноамеричким кокаинским картелима.
Председник ФК Бежанија разнет је у експлозији аутомобила бомбе на паркингу у Улици Марка Челебановића код броја 47 на Бежанијској коси, 2. октобра 2006. године. То је била девета ликвидација те године у Београду и осмо убиство челника једног фудбалског клуба у Србији.
У моменту кад је Славко Новковић као возач ставио кључ у браву "шкоде" свог шефа Горана Мијатовића, експлодирала је бомба испод украденог "аудија 80" паркираног тик поред Мијатовићевог возила. Од силине детонације Мијатовићу су разнете ноге, док су Новковићу гелери изрешетали цело тело.
Намештаљка Владе Јапанца
Експлозија је разнела оба аутомобила, на месту убила телохранитеља Славка Новковића, а Мијатовићу однела обе ноге - умро је на путу за болницу. На другог телохранитеља, који је стајао довољно далеко да остане неповређен, атентатори су испалили рафал из аутоматске пушке, али су га у журби да што пре напусте поприште промашили.
Већ 4. августа исте године кад је убијен Трлајић, Мијатовић је имао сусрет са легендарним "аудијем", али је само рањен у руку. Нападач га је чекао иза дрвета између блокова 61 и 62 у Улици Душана Вукасовића, док је Мијатовић ишао на стадион ФК Бежанија. Мита је био у "опел вектри" на месту сувозача, а возио га је пријатељ из клана Славен Јелић. У једном моменту, "волво" испред њих нагло је закочио, а нападач је запуцао из "калашњикова". Испалио је десетак метака, али је Мијатовића спасао панцир. Један метак га је погодио у аорту испод рамена. Почео је нагло да крвари, али је у последњем моменту превезен у Дом здравља у Блоку 44, где су га лекари спасли.
Нешто пре тога, у јуну, био је ухапшен у Црној Гори, као један од осумњичених за атентат на Вука Драшковића у Будви. Испоставило се, међутим, да му је то хапшење наместио Влада Јовановић Јапанац, из чијег су стана атентатори осматрали Драшковићев апартман у Будви, тако да је Мијатовић од осумњиченог преквалификован у сведока.
Годину дана касније, Мијатовића су поново ухапсили, овог пута због убиства извесног Адила Рамаданова, кога је ранио док је покушавао да му украде аутомобил. Суд је ово убиство оценио као нужну одбрану.
Билинац осуђен у одсуству
После три хапшења и бар једног озбиљног покушаја убиства, Мијатовић се уозбиљио и постао знатно опрезнији: престао је да се креће по јавним местима и није се одвајао од телохранитеља. Упркос томе, привођен је још два пута, и то током акције "Сабља", у друштву са неколицином колега са Бежаније, као и касније кад је покушао да од адвоката Бранимира Гугла силом наплати неки дуг. Тада је и први пут осуђен, на осам месеци затвора због изнуде, а Гугл је касније допао затвора због вишеструке преваре.
Мијатовић је био власник двадесетак кладионица и коцкарница, а као највећи пословни промашај навео је улагање 200.000 марака у локал у хотелу "Мажестик".
Виши суд у Београду прогласио је кривим Славишу Билинца и Велемира Симића за тешко убиство у саизвршилаштву Горана Мијатовића и његовог телохранитеља Славка Новковића пре 15 година на Бежанијској коси. Билинац, који је недоступан српским правосудним органима и судило му се у одсуству, првостепено је осуђен на 35 година, а Симић, који се налази у кућном притвору, на 30 година затвора.
- ДНК трагови у већој количини на експлозивној направи неспорно указују на то да је Билинац монтирао и поставио у аутомобил, а онда и даљински активирао. Системом елиминације утврђен је начин активирања, а ДНК трагови за поређење, које је бранилац оспоравао, законски су прибављени - рекла је судија Зорица Аврамовић.
За Симића је судија образложила да је траговима на месту убиства доказано да је тог дана довезао аутомобил са експлозивном направом и паркирао га поред Мијатовићевог возила.
Славиша Билинац је нестао годину дана после експлозије, а спекулише се да је убијен и закопан на Требевићу. Још неке особе из Републике Српске, за које се "на улици" причало да имају везе са Мијатовићевим убиством, ликвидиране су у наредном периоду.