Прошле су три године, али бол не јењава: Села код Младеновца у једној вечери изгубила девет младих живота

У местима где су се некада чули смех и дечја граја, данас доминира тишина која пара уши. Празна дворишта, спуштени погледи и црнина на кућама сведоче о трагедији која је заувек променила животе мештана.

Девет младих живота угашено

Те кобне вечери убијено је деветоро младих људи, од којих је најмлађи имао свега 15 година. Њихова имена данас су уклесана не само у спомен-обележја, већ и у колективно сећање читавог друштва:

Никола Милић (15)
Александар Миловановић (17)
Марко Митровић (18)
Лазар Миловановић (19)
Немања Стевановић (21)
Петар Митровић (25)
Кристина Панић (19)
Милан Панић (22)
Далибор Тодоровић (24)

Пресуда која није донела мир

За злочин је Урош Блажић правоснажно осуђен на 20 година затвора, као и његов отац Радиша Блажић. Иако су казне максималне по важећем закону, међу породицама жртава остао је горак осећај да правда није у потпуности задовољена.

Током суђења изнете су бројне потресне чињенице о самом злочину, који је почео у Малом Орашју, а потом се наставио у Дубони. У нападу је рањено још 12 особа.

Ноћ која се не заборавља

Сведочанства преживелих и данас леде крв у жилама. Један од младића који је преживео, Јован Ранковић, описао је како се правио мртав да би остао жив.

„Лежао сам непомично, надајући се да ме неће приметити. У једном тренутку сам схватио да је једини начин да преживим – да не дишем“, испричао је раније.

Сећање које не бледи

Породице и пријатељи убијених готово свакодневно деле успомене и поруке на друштвеним мрежама. Фотографије, рођенданске честитке које никада неће бити прочитане и речи пуне бола постале су начин да се сачува сећање на изгубљене животе.

На зидовима села стоје мурали са именима страдалих и једном снажном поруком: „Живите“.

То није само реч – то је завет.

Бројеви који опомињу

3 године од злочина
9 убијених
12 рањених
2 села завијена у црно
20 година затвора за осуђене

И после три године, Дубона и Мало Орашје не траже заборав – већ достојанствено сећање. Јер, како кажу мештани, време није излечило ране. Научило их је само да живе са њима.