"Родитељи су стајали над својом децом у локви крви" Болна исповест родбине страдалих у масакру у Дубони и Малом Орашју

За емисију "Црна хроника", која се емитује на Курир телевизији, екипа Курира причала је са Владанком Павловић - кумом настрадалог Далибора Тодоровића из Дубоне и Дејаном Младеновићем - братом од стрица убијеног Далибора Тодоровића.

- Имали смо децу за пример у Дубони, као и у Орашју... Не знам шта да кажем, тешко ми је да причам. Била сам код куће, живим преко пута школе. Легла сам да спавам када је почело. Одједном се зачула пуцњава, толико јака да сам се пресекла. Помислила сам да је рат. Изашли смо напоље, на пут, људи су почели да се окупљају. Ту су се деца иначе скупљала, јер немамо кафић, тек се скоро отворила једна кафана. Долазили су ту да проводе време - почела је Павловић.

"Овакав човек не заслужује слободу"

Како каже, Блажић је био проблематичан још од детињства. Ни отац му није био бољи. Цела та породица је проблематична.

- Полиција је брзо дошла, а и војна возила - два или три камиона. Стајали смо на капији, народ у паници, нико не зна шта се дешава. Мој унук је требало да иде код кума до школе по неки број телефона. Рекао је оцу да ће ићи сутра. То га је спасило - све се десило за пар минута. Мој син је био на капији и рекао је да је нападач пуцао на све што је видео. Рањени су и људи који су радили ограду. Страшно... Такав човек не заслужује слободу.

Када уђете у њихову кућу, свуда су његове слике, кандила и свеће. Његова соба, његове ствари... мајка не може да издржи, заплаче сваки пут. А има и породица које су изгубиле више деце... куће су им затворене, нема никога, рекла је она.

- Далибор нам је био кум. Његова бака је крстила моју ћерку. Али није то важно - сви знамо какво је то дете било. Увек насмејан, знао је да се нашали, да развесели људе. Не могу да схватим какву је душу имао неко ко је могао да помисли да убије такву децу... Страшно. Село данас изгледа пусто. Његова мајка сваког дана иде на гробље. И зими, по снегу, није одустајала. И ја сам ишла свакодневно док сам могла, али сам се разболела. Шта да кажем... тешко је причати о томе.

- Тај дан је, као и сваки други, протекао сасвим нормално. Све се догодило касно увече, око пола једанаест. У том тренутку био сам на послу када су почеле да ми стижу прве информације - конфузне и непроверене - да се близу моје куће догодила пуцњава, да има повређених, па чак и мртвих. У почетку нисам знао шта да мислим, све док ме један друг није позвао и рекао шта се заправо десило - каже Младеновић.

Одмах сам кренуо и већ за десет минута био на лицу места. Тада је катастрофа већ била у пуном јеку. Крв на све стране, тела Кристине и Милана, њихови родитељи... и полиције више него што сам икада у животу видео. Ситуација је изгледала као из хорор филма, истакао је.

- У том тренутку све су биле само претпоставке - да је виђен овде, па онде, да је ухапшен, па чак и да је убијен, што се, нажалост, није догодило. Тек око пола осам, осам ујутру стигла је потврда да је заиста ухапшен. Цела ноћ је прошла у потрази за њим, уз блокаду села. Била је то изузетно стресна ситуација.

"Враћао се да провери да ли су жртве мртве"

Идентитет нападача брзо је потврђен, док је заједница у шоку делила тугу суочена са призорима који се не заборављају, навео је Младеновић.

- Готово одмах се сазнало ко је био нападач. Било је очевидаца који су га видели са пушком, како пуца и враћа се да провери жртве. Није било сумње о коме је реч. У том тренутку сви смо делили бол и стрес. Наравно, нико не може да разуме бол родитеља, али сви смо познавали ту децу - Далибора, Милана, Кристину - као и њихове породице. Гледали смо те људе како стоје над својом децом на улици...То је призор који се не заборавља.

Како је истакао, бол због губитка не јењава ни после година, док друштво још није извукло кључне поуке из трагедије.

- Живот након трагедије ни данас не изгледа исто, иако је прошло време. Календарски можда јесте, али по осећају - није прошао ни близу. Када данас пожелим да одем код брата, могу само да додирнем мермер. Њега више нема. Физички не, али у неком духовном смислу - заувек је ту. Нажалост, из ове трагедије неке лекције и даље нису научене - закон је остао непромењен. Та кључна лекција није ни започета, а камоли научена - рекао је.

- За овакав злочин не постоји адекватна казна. Када погледате мурал иза себе и сетите се какви су то људи били, схватите да не постоји ништа што може да надокнади тај губитак. Свако ко их се сети, прво се насмеје. То је та енергија коју су оставили иза себе. Наравно, туга је присутна, али њихова ведрина и доброта надјачавају све. Сви ми имамо неку свакодневну рутину - посао, породицу - али сада у свему томе покушавамо да сачувамо и њих. Ја никада не кажем да идем на гробље, већ кажем да идем код брата. Исто важи и за све њих. Како даље? Тако што ћемо их укључити у своје животе кроз сећања, да не избледе. Јер, иако нису физички ту, у нашим мислима и даље живе - закључио је Младеновић, за "Црну хронику".

Србија Данас/Курир/Татјана Суботић